Piše: prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u Beogradu i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu
Između medija i kriminala postoji „simbiotska veza“ koja ima kompleksan karakter. To je odnos sa istorijskim trajanjem. Pre svega, on proističe, sa jedne strane, iz karaktera i uticaja medija i sa druge strane, iz „prirodne“ težnje javnosti da razume „zločin“.
Mediji imaju ulogu u »osvetljavanju stvarnosti« i načinu kako doživljavamo društvenu realnost. Oni služe informisanju, zabavi, druženju i učenju. Mediji poseduju realnu moć da usmeravaju socijalne odnose i oblikuju identitete. Oni modeluju životne stilove i vrednosti, podstiču kognitivne i emocionalne procese i učestvuju u socijalizaciji i kulturi vaspitanja. Isto tako, mediji mogu da stvaraju i društveni konsenzus ali i da produkuju stereotipe i utiču na uverenja i ponašanja ljudi. Mediji nam »govore«, ne samo o čemu treba da razmišljamo, već u velikoj meri i kako da razmišljamo. Takođe, mediji mogu da oblikuju značenja pojmova i dominantni jezik i da budu deo socijalne kontrole ponašanja.
Usmerenost medija na tumačenje kriminala jeste višestruko motivisana. Pre svega, kriminal »napada« bitne društvene vrednosti i zato postoji stalna zainteresovanost javnosti da se pronikne u motive zločina. Mnogi oblici kriminala izazivaju objektivne društvene strahove zbog ugrožavanja života ljudi, bezbednosti i moralnog poretka.
Krivična dela su deo svakodnevne društvene stvarnosti koju mediji, poput televizije ili novina, imaju obavezu da prate. Kroz istoriju novina kao medija je dobro poznato da su rubrike o zločinu bile među najčitanijim. Iz tog razloga nastaje i specijalizacija medijskih sadržaja i novinara koji se isključivo bave praćenjem kriminala.
Kriminal je uvek polje tenzije između vlasti i političkih grupa koje pretenduju na vlast. U političkom smislu, uspeh ili neuspeh vlasti se sagledava i preko načina i ishoda politike suprotstavljanja kriminalu i nasilju. Mediji su kanal legitimizacije uspeha ove borbe ili deligitimizacije vlasti zbog neuspeha borbe protiv kriminala.
Zbog masovnosti gledanja i uticaja na publiku, filmske slike kriminala predstavljaju jedan od najvažnijih »proizvođača razumevanja« kriminala. Kroz temu nasilja i kriminala za filmsku umetnost se otvaraju bazična pitanja o čoveku i društvu, kao što su: »borba dobra i zla«, odnos moralnosti i nemoralnosti, susret života i smrti, ljudska patnja, pravda i nepravda, ostvarivanje moći, ljudska pohlepa, itd.
Teme o kriminalu su pogodne za umetničke ekspresije o (ne)uspehu države u kontroli nasilja. Ove fabule nude priliku za osvetljavanje simbolike žrtve, društvenih strahova, odnosa krivice i kazne i suočavanja društava sa nasiljem iz prošlosti. Postoje i posebni podžnarovi filmova o kriminalu koji se bave problemima korupcije u institucijama socijalne kontrole, analizama života u zatvoru ili delovanjem policije i sistema pravosuđa.
Neka bitna obeležja savremenih medijskih vrednosti i težnji su važan kontekst za shvatanje karaktera odnosa između medija i kriminala. Medijske vrednosne tendencije izviru iz dominantnih vrednosti savremenog tehnokapitalističkog društva.
Danas je globalni trend da su vodilje mnogim medijima banalnost, primitivizam, jeftina demagogija i neodgovornost. To su odlike fenomena koji se naziva tabloidizacija. Tabloidi prvenstveno utiču na emocije, a ne na razum i prosvećenost. Time se kod publike smanjuje mogućnost racionalizacije i kritičkog čitanja medijskih sadržaja. Zato je uticaj tabloida na auditorijum veliki jer ljudi su izloženi medijskim sadržajima na različitim nivoima i opšte i medijske pismenosti.
Upečatljiva je tendencija ka deintimizaciji i banalizaciji međuljudskih odnosa. Podstiče se hiperemocionalizacija koja se kreće između pojednostavljene patetike i hiperrealnosti u prikazivanju ljudske tuge, nesreća i bolesti. Rejting kroz glednost i čitanost postaju mera uspešnosti na tržištu. Zato komercijalnost i profit jesu važnije vodilje za mnoge medijske kuće od njihovog pozitivnog vrednosnog doprinosa društvu.
U tom »duhu« medijske sadržaje najbolje prodaju »tri s«: senzacija, sport i seks. To je razlog zašto postoji interes za bavljenjem životima tzv. »slavnih« i estradnih ličnosti, jer oni zadovoljavaju »senzacionalističku glad« publike. Teži se i dramatizaciji događaja a posebno vezanih za kriminal. To prati i pojednostavljivanje zločina i novinarsko neetičko ulaženje u uloge tužioca i sudija za krivična dela.
Pod legitimnom težnjom da informativni i filmski sadržaji budu kritika stvarnosti koja ukazuje na društvene nepravde, dešava se degradacija nekih institucija i profesija. Često se može videti samo negativna usmerenost u predstavljanju rada institucija koje reaguju na kriminal. Na taj način se u javnosti razvija negativni pogled o njima kao mestima korupcije, zloupotrebe, nesavesnog rada, neprofesionalnosti i uništavanja identiteta osobe. I onda se dobija slika „policije koja je prirodno brutalna“, „koruptivnih sudova“, „zatvora kao mesta torture“ i centara za socijalni rad kao „otimača dece“.
Mediji dominatno teže da se bave najtežim i „najspektakularnijim“ oblicima kriminala ili onim “što podiže rejting” a ne najrasprostranjenijim tipovima ove pojave. Pa tako, dominira nasilje: u prostoru, između nepoznatih osoba i nasilje sa političkom konotacijom. Poruke ovakve medijske slike kriminala jesu da je svet u kome živimo »opasno mesto« u kome vladaju strah, pretnje, otuđenost i nepoverenje. Time mediji mogu postati deo manipulacije i političke kontrole ljudi.
U tom smislu, veza između savremenih medija i kriminala odlično se vidi kroz pojavu terorizma. Dejstvo terorizma jača uz spregu sa medijima. Što je veća brutalnost nasilnog akta veći je medijski spektakl koji ga prati. Time je i snažnija političko-ideološka poruka koja uvek stoji iza svakog politički motivisanog nasilja. Akteri terorizma koriste tehnološku stranu savremenih medija kroz prenos događaja u realnom vremenu.
Terorizam je i deo fabula, posebno holivudske filmske produkcije, gde se često prikazuje kao napad na zapadne vrednosti od »suludih varvara« sa snažnim stereotipima prema čitavim religijskim ili etničkim grupama. Međutim, ovi filmovi pretežno pokazuju “užu sliku” drame kroz posledice na nevine žrtve i delovanje institucija a manje kroz analizu stvarnih uzroka terorizma. Izveštaji medija o terorizmu koriste se kao »kapisla« za stvaranja legitimiteta vojnih intervencija u stranim zemljama, pod plaštom »zaštite« vrednosti ljudskih prava ili humanitarnog delovanja.
Nasilje kroz različite medijske sadržaje (film posebno) postaje sve brutalnije i realističnije u prikazivanju. Uočava se i nepoštovanje i okrivljavanje žrtve, a posebno kod seksualnog i porodičnog nasilja. Druga ekstremna strana je »monstrumizacija prestupnika“ sa posledicama u vidu stvaranja rodnih i socijalnih stereotipa. Ili stereotipizacija čitavih etničkih grupa kao »sklonih prestupništvu«. Za medije su posebno “intrigantni” deca, žene i manjinske grupe kao počinioci krivičnih dela. To tabloidnom novinarstvu i jeftinom populističkom filmskom spektaklu donosi profit kroz lažno skidanje tabua sa uspostavljenih vrednosti.
U medijima se može sresti uprošćeno tumačanje situacija ranjivih grupa dece. Tako se stvara pojednostavljena slika dece u nevolji: ili kroz narativ patetično »tužne sudbine« ili narativ dece koja su »nedovoljno vaspitana« i »prirodno destruktivna«.
Mediji u izveštavanju o deci u sukobu sa zakonom primarno se fokusiraju na sam delinkventni čin, a retko analiziraju širi kontekst koji je uticao na izvršenje krivičnog dela. Retki su medijski izveštaji koji »dete počinioca delikta« vide i kao »dete žrtvu« okolnosti u kojima živi. U značajnom broju tekstova navode se diskriminišući i stigmatizirajući termini kroz brutalizaciju opisa krivičnih dela maloletnika. Pa se tako maloletnici osumnjičeni za kršenje zakona nazivaju kao „fantomi“, „vandali“, „ogrezli kriminalci“ i slično.
Mediji tendiraju da ukažu na opasnost i pretnju koju »maloletni prestupnici« predstavljaju za društvo. U izveštavanju tabloida se tipično dramatizuju individualni delinkventni akti ili se ukazuje na stalni porast maloletničkog kriminala kao pojavi koja je „izmakla“ socijalnoj kontroli. Retke su analize stvarnih uzroka jer »vest je uspela« samo ako je senzacionalna i ako je maloletnički kriminal u porastu.
Vrlo često se predstavlja nerealistična slika dominirajućih vrsta kriminala koga čine maloletnici. Obično se iza teških krivičnih dela počinjenih od dece i medijskih izveštaja o njima, javljaju dominantna uverenja u javnosti i kod nosilaca vlasti da treba pooštriti kaznenu politiku prema maloletnicima. Kontrola ponašanja dece je očito stalni moralni i politički izazov!
Na kraju, rekao bih da je „simbiotska veza“ mediji – kriminal deo šireg fenomena koji su britanski sociolozi još polovinom 20. veka nazvali moralna panika. Moralna panika se javlja u situacijama socijalnih previranja i moralnih kriza kada raste svest o rizicima i kada se javljaju pretnje temeljnim društvenim vrednostima. Ona je izraz potrebe za novim oblicima regulacije društvenog života i nju prati porast aktivnosti grupa „moralnih preduzimača“ koji obezbeđuju dokaze o moralnoj i društvenoj krizi. Među tim grupama prednjače neke medijske interesne grupe, postajući tako “profiteri” na moralnoj krizi.
Moralne panike obično imaju sličan tok i naročito se aktiviraju kada su u pitanje nasilje i seksualnost. Kad se desi određeno krivično delo, koje posebno uznemiri javnost, događa se medijsko popisivanje događaja u kome ima preuveličavanja, iskrivljavanja, laičkog predviđanja, optuživanja, osuđivanja, održavanja stereotipa i zadiranja u privatnost žrtava i počinilaca.
Tokom trajanja moralne panike mediji, obično, “prozivaju” zvanične institucije i stručnjake. To rađa zabrinutost javnosti i pojačava moralnu krizu. Javnost stiče utisak da je došlo do prave epidemije određenog oblika kriminala. Kao talas bure do nove plime moralne panike. Ponekad, kada dođe do promena javne i političke svesti, mediji i aktivisti podstaknu institucije na temeljniju reakciju u pogledu promene zakona ili rada institucija kontrole kriminala.
