Piše: prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u  Beogradu i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Upotreba savremenih medija, poput televizije, društvenih mreža i internet portala obeležava život savremene porodice. U digitalnom dobu u kojem živimo pametni telefon, koji nudi većinu medijskih sadržaja, je sveprisutan tehnički aparat koji poseduje većina članova domaćinstva. Danas nije šala kada čujemo kako se sve češće može videti da se unutar iste kuće deca i roditelji dopisuju preko sms poruka! Američka autorka Šeri Terkl ovo sjajno opisuje kada piše da u savremenom društvu živimo „sami, zajedno“. Za komunikaciju sve manje treba celovito ljudsko telo a sve više samo dodir prsta preko ekrana. To je jedan od suštinskih izazova savremene porodice i roditeljstva.

Pametni telefon postaje „elektronsko srce“ porodičnog života oko koga se odvijaju različite porodične interakcije. To korenito menja porodične relacije jer su mediji snažno povezani sa dinamikom i stimulacijom dnevnih porodičnih rutina i događaja. Porodična upotreba medija je u bliskoj vezi sa pitanjima karaktera i stilova porodičinog vaspitanja, komunikacionih modela, konflikata u porodici i izgradnje porodičnih uloga. Odnosi moći u savremenoj porodici se mogu jako dobro sagledati i preko uvida u to ko i kako kontroliše i reguliše upotrebu medija kod dece i drugih članova domaćinstva.

Televizijski i internet sadržaji su ritualizovane poruke koje medijskom korisniku oblikuju pogled na stvarnost. Medijski sadržaji mogu stvoriti i „negovati“ ideje o porodičnom životu i biti jedan od glavnih izvora izgradnje vrednosti porodice. Članovi porodice najviše uče o porodičnom životu iz sopstvenog iskustva ali i iz medija, a posebno iz televizijskog programa, filmova i sa interneta. Mediji su postali neizostavni deo porodičnog iskustva dece. Deca posmatraju i potencijalno usvajaju medijske i digitalne navike roditelja. 

Savremene porodice obično zajedno koriste neke medijske sadržaje (npr. televizijske emisije) a posebno društvene mreže na internetu preko kojih dele i sadržaje i poruke. Porodične komunikacije su danas, na direktan ili indirektan, način oblikovane upotrebom medijskih sadržaja. I zato mediji imaju različite funkcije u porodici. Oni menjaju dinamiku porodičnog života jer utiču na promene u komunikaciji unutar porodice.

Upotreba televizije i interneta može delovati integrišuće po porodicu tako što stimuliše komunikaciju, neverbalno izražavanje emocija i zajedništvo. Zajedničko gledanje medijskih sadržaja roditelja i dece može doprineti procesu učenja. Konverzacija roditelja sa decom o informacijama sa interneta i televizije svakako pospešuje da ona bolje razumeju nerealističnu prirodu brojnih medijskih sadržaja, pa i onih koji su namenjeni deci. Takođe, i na razvijanje kritičkih sudova u vezi pojedinih sadržaja i umanjivanje potencijalno štetnih efektata medija na uverenja i ponašanja. Najbolji primer jeste smanjivanje agresivnih potencijala i podsticanje prosocijalnih poruka. 

Međutim, „konzumiranje medija“ može doprineti i unutarporodičnoj separaciji, lošoj komunikaciji, smanjivanju verbalne komunikaciju ili stvaranju konflikata oko načina upotrebe medija. Roditelji ispoljavaju objektivnu brigu zbog preteranog korišćenja medija koje ometa učenje ili utiče na bezbednost dece na društvenim mrežama i u realnom životu. Sa aspekta psihičkih funkcija to su izazovi koji nastaju zbog dugovremenog gledanja u ekran, kao što su problemi koncentracije, rasutosti pažnje i zaboravljanja informacija. Digitalni sadržaji podstiču fenomen multitaskinga kroz brzo i nekontrolisano kretanje između različitih sadržaja u isto vreme. U fizičkom smislu, potencijalne negativne posledice su lišavanje sna, hronični umor, izloženost zračenju mobilnih uređaja, gubitak volje, „sedeći“ način života i gojaznost. Rizici po zdravlje se ogledaju i u mogućem razvoju zavisnosti od internet sadržaja i odvajanju od realnog sveta.

U odnosu prema upotrebi medija postoje dve tipična porodična modela. To su model osnaživanja ličnog izraza deteta i model povezanosti. Obično u porodicima preteže jedan pristup.

Model osnaživanja ličnog izraza ima preferenciju ka obrazovnim sadržajima i podsticanju upotrebe medija radi razvoja deteta. Tako orijentisane porodice medije doživljavaju kao način da kod dece razviju određene vrednosti. Internet i televizija se više koriste zbog ideja koje pružaju nego zbog ljudi koji se u njima predstavljaju. Porodice u ovom modelu više zanimaju politika, informativni i naučno-istorijski program nego zabavni sadržaji. Zato su adolescenti iz ovako orijentisanih porodica zainteresovaniji za društvena pitanja i političke teme. Roditelji iz ove grupe imaju skonost da sa decom više diskutuju o medijskim porukama, kao i da kritički ukazuju na nerealistične aspekte koje dete može sresti u medijima.

Model povezanosti ima primat na kontaktima i zabavi kao glavnoj svrsi upotrebe medija. Takve porodice su manje zainteresovane za informativne sadržaje (poput vesti) ali ih zato više privlače zabavne i tzv. šou emisije. Motivi ove grupe porodica za upotrebu medija su pretežno socijalne prirode kao što je podsticanje porodičnog okupljanja. Za raziliku od prve grupe, medijski sadržaji se doživljavaju više realistično i pojednostavljeno kroz „crno-belo“ tumačanje stvarnosti. 

Ovde se otvara i pitanje uloge porodičnog stila vaspitanja kod roditeljskog posredovanja između dece i savremenih medija. Prema specifičnostima vaspitnih stilova u pogledu upotrebe medija, istraživanja ukazuju da postoje četiri najčešća načina na koji roditelji vrše posredovanje između deteta i medijskih sadržaja. To su:

1) instruktivni – kada roditelji aktivno učestvuju u medijskim aktivnostima dece kroz diskusiju, objašnjenja i procenu sadržaja kome je dete bilo izloženo;

2) restriktivni – to su ograničenja kojima roditelji definišu pravila koliko (trajanje), kada (u koje vreme) i šta (vrsta sadržaja) deca mogu da koriste od medijskih sadržaja;  

3) posmatrački – kada roditelji nadziru, prate i proveravaju šta dete radi kada koristi neke od medija, sa ili bez razgovora o konkretnom medijskom sadržaju; 

4) bez nadzora: roditelji ne prate detetovu upotrebu medija ili minimalno znaju o tome šta deca rade u medijskom i digitalnom okruženju. 

Navedeni modeli nisu nepromenljivi. Roditelji često menjaju način posredovanja kako dete raste ili kada primete da dete ima probleme koji nastaju zbog upotrebe medija. Izbor načina posredovanja povezan je sa uticajima klasnog, obrazovnog i socijalnog statusa porodice i vrednosnih opredeljenja roditelja. 

Roditelji treba da kroz adekvatnu komunikaciju i nadzor u odnosu na uzrast deteta i kroz aktivno učešće budu deo detetovog razvoja medijskih i digitalnih znanja i veština. Porodica je važan nosilac medijske pismenosti kao procesa razvoja kognitivnih, etičkih i estetskih znanja kroz upotrebu medija. Iz tog razloga neke bitne preporuke za roditelje su sledeće:

• sa decom treba provoditi vreme i u zajedničkim aktivnostima unutar medijskog i digitalnog okruženja;
• izgraditi odnos uzajamnog poverenja kako bi se dete uvek obratilo roditeljima kada se kroz digitalno okruženje i medije susretne sa bilo čime što mu izaziva strah i brigu;
• treba biti dobar primer medijskog korisnika za decu: ne ispoljavajte bes i mržnju prema drugima u digitalnom svetu jer deca uče iz vašeg ponašanja; 
• koristite balansirano savremene medije i provodite vreme sa decom i van upotrebe pametnih telefona, interneta i televizije;
• naučite decu da štite svoju privatnost i bezbednost kada koriste medije a posebno kada se nalaze u digitalnom svetu;
• deci treba nuditi kvalitetne prosocijalne, obrazovne, zabavne i kreativne medijske sadržaje koji su razvojno primereni potrebama deteta;
• decu, u skladu sa razvojnim specifičnostima uzrasta, treba upoznati se sa rizicima i negativnim posledicama izloženosti nasilnim i antisocijalnim sadržajima koji postoje u digitalno-medijskom okruženju;
• treba poštovati definisana uzrasna ograničenja za korišćenje pojedinih medijskih sadržaja.