Moja Jana je tek koju godinu mlađa od Tijane. Pokušavao sam da je zaštitim od vesti o ubistvu malenog anđela, ali nisam uspevao.

Naposletku, mislim da nisam ni trebao – morala je da sazna, da, nažalost, prerano shvati kako Bog u svoje skute uzima i najbolje, mnogo pre vremena. Morala je da shvati da postoje i takvi monstrumi kao onaj Dragan Đurić, teško da ga mogu nazvati čovekom, jer osim ljudskog obrisa u njemu nema ničega čovečnog!

Ne da bih je uplašio, već da bi shvatila, iako je učim da su svi ljudi dobri, da tata greši i da zbog moje greške ne sme dozvoliti sebi da bude tek dete i uživa u tome, već da se u divlje doba monstruma mora čuvati da ne postane plen!

– Ali, tata, kako je mogao?… Pogledaj kako su joj lepe, srećne i iskrene oči… Kako se nije sažalio kad je video takve oči… – plakala je, neutešno, postavljajući mi nebrojeno puta pitanje na koje nisam imao nikakav odgovor! Baš nikakav, jer šta da kažem? Pred Tijaninin okicama bi i ikona proplakala, ali monstrumu nije čak ni zadrhtala ruka…

Tada nisam imao odgovor na pitanje deteta, a sada ne umem da odgovorim sebi kako neko može i da pomisli da Dragana Đurića, čoveka odavno precrtanog sa spiska ljudi, jer ljudima nije dato za pravo da skrnave anđele, pokuša da oslobodi na račun neuračunljivosti?!

Kako neko može pod izgovorom profesije da brani, a kamoli savetuje to čudovište da gotovo godinu dana posle krvave noći promeni iskaz, da pokuša da zaigra na kartu ludila i neuračunljivosti?!

Ne verujem, želim da ne verujem da će se demon izvući, ali za takve ne sme biti ni senke olakšavajućih okolnosti, niti iko sme da pomisli da ih potraži!!!

Jesu pred zakonom svi nevini dok se ne dokaže suprotno, ali šta je Tijana bila ako ne nevina i pred Bogom i pred ljudima, a bez iole šansi da se te tople noći vrati svom domu, da dočeka novo jutro bezbrižnih detinjih godina?!

Sakupljeni su svi dokazi, monstrum je priznao, opisao do tančina, i da li je moguće da posle svega za sebe ište bilo šta osim kazne za učinjeno!
Kako zaspi, kako se probudi, kako prođe danom znajući šta je učinio, kome i na koji način?!

Ko god ga savetuje – neka se stidi sam sebe, jer laž da to čini u ime profesije i Justicije nije dovoljna da stane pred ogledalo i kaže: „Morao sam“!

Ne, nisi, jer za Dragana Đurića ne sme biti olakšavajućih okolnosti. Ni primisli o njima!

I nije ovo slovo samo gnevnog roditelja dveju ćerki, već čoveka koji je, kao i čitava Srbija, otplakao dane potrage za anđelom i onaj pakao koji je potom usledio, već vapaj da se ne dozvoli još jedno ubistvo Tijane Jurić, što bi svako premišljanje delu Dragana Đurića svakako bilo!

Da je iole čoveka ostalo negde u njemu sam bi za sebe tražio kaznu primerenu onome što je učinio, ako takva ovozemaljska kazna uopšte postoji?!

Tražio bi da živi dane u agoniji savesti, neprospavane noći u nemiru tih divnih detinjih očiju pred kojima nije zastao ni sekund…

Ali, otkud monstrumu savest, otkud u njemu patnja za anđelom, otkud u njemu ljudskosti, pa zato i ne mogu da ga nazovem nikako drugačije osim monstrumom!

Nije zver, zver bi se možda smilovala, zver za sebe ne bi tražila potonju milost – monstrum!

A, kako nazvati one koji ga savetuju da čini ono što sad pokušava?!

Ne treba veštačiti Đurićevu uračunljivost, već ljudskost, a tu se rezultat zna!

Oskrnavio je i ubio anđela – nema tu oprosta, nema pomilovanja, nema ni pomisli o stanju njegove svesti!

Svest imaju ljudi, po tome se razlikuju od monstruma!!!

Počivaj u miru divni anđele! Neka te bajkovite, sanjalačke oči paze na svu našu decu, jer živećeš doveka u svakom od njih!

Moja te Jana nije zaboravila, niti će! Anđeli se ne zaboravljaju!

Mihailo Medenica