Kakav je položaj oca u balkanskim porodicama?
Ovoj temi ne posvećujemo mnogo pažnje, iako je veoma važna jer utiče na celu strukturu porodice, razvoj dece i njihov odnos prema sebi i okolini.
Slika balkanskog oca je jednostavna – to je čovek čiji je primarni zadatak da zaradi dovoljno novca za porodicu. Čovek koji radi, a kada dođe sa posla umoran je i potreban mu je mir i tišina. Istraživanja pokazuju da savremen otac u proseku sa decom provodi manje od jednog sata dnevno.
Sindrom odsutnog oca je sve češći i zastupljeniji, iako kao društvo napredujemo i razvijamo se. Neke stvari uporno ostaju iste, iako nam štete.
Kada pričamo o odsutnom ocu, ne mislimo na očeve koji su preminuli, pa nisu u mogućnosti da budu uz svoju decu. Pričamo o očevima koji su živi i zdravi ali nisu uspeli da pronađu svoju ulogu u porodičnoj dinamici, ili od nje beže.
Prema rečima psihoterapeuta dr Zorana Milivojevića mnoge tate se danas ponašaju kao mame – muške mame. Odnosno, sve je više tata koji nude samo ljubav, i mama koje su prisiljene da preuzmu tradicionalno muško disciplinovanje deteta. Kada tata samo voli, a mama je ta koja vaspitava, drži porodicu na okupu i radi sve ostalo u kući, dete ima mušku mamu i ženskog tatu.
Kada se dete rodi, majke vode glavnu brigu o bebi, potom dođe vreme kada dete malo poraste i briga može i treba da se podeli na dva roditelja. Greška nastaje tu, odmah na početku, kada se ocu bez loše namere oduzme pravo učestvovanja, a majka preuzme sve na sebe.
U jednom trenutku, brigu o domaćim zadacima, ekskurzijama, simpatijama, temperaturi, kašlju, opremi za fizičko, pismenim zadacima, referatima, treninzima, čistom vešu, peglanju, ručku, ljubimcima i zdravoj užini vodi mama…
Rezultat ovoga je narušena porodična dinamika, preopterećena majka, izgubljen otac, i deca koja ne dobijaju ’’zdravu’’ sliku kako porodica treba da funkcioniše.
Kako odsutnost oca utiče na decu?
Deca čiji je otac prisutan i uključen u vaspitanje bolje znaju da vladaju emocijama, lakše podnose frustraciju i stres i uspešnija su u školi. Deca čiji očevi nisu bili uključeni imaju manjak samopouzdanja, često ulaze u konflikte, teško uspostavljaju dobre odnose sa okolinom, skloni su agresiji i napadima besa, a dešava se da razviju i probleme sa zavisnošću.
Kada su očevi odsutni, prema izveštaju Alena i Dalia, „dečaci su u proseku više nesrećni, tužni, depresivni, zavisni i hiperaktivni. Devojčice, češće postaju prekomerno zavisne i imaju emocionalne probleme kao što su anksioznost i depresija“.
Način na koji otac postupa sa svojim detetom uticaće na ono što dete traži od drugih ljudi.
Prijatelji, ljubavnici i supružnici će se birati na osnovu toga kako je dete shvatilo smisao veze sa ocem. Obrasci koje otac postavlja u odnosima sa svojom decom diktiraju kakve će odnose deca imati sa ljudima u svojoj okolini.
Ako je otac ljubazan i nežan, njegova ćerka će te osobine tražiti u potencijalnim partnerima. Kod dečaka odnos sa ocem diktira kako će se oni ponašati prema drugim ljudima – odnosno karakter dečaka se modelira na osnovu očevog karaktera.
Jasno je, otac mora biti uključen u vaspitanje i život deteta. Kao društvo moramo normalizovati igru sa tatom, poveravanje tati, učenje sa tatom, pa i nežnog tatu, prisutnog tatu, angažovanog tatu, tatu koji ume da teši, tatu koji se ne boji emocija… Jer otac može biti svako, ali biti tata je mnogo posebnija i bitnija uloga.