„Најмрачнија особа на свету је човек који мрзи децу.“
Полазећи од тога да смо Удружење грађана које постоји 11.година у којима је сажето оно најбоље што су деца остварила и својом даровитошћу заслужила на нашем фестивалу… Полазећи од сентенце Фјодора Михајловича Достојевског да је „Дете отац човеков“, време у којем живимо данас ништа не чини да потврди велике речи руског мудраца. Све мање је оних који су истински посвећени деци и њиховом здравом одрастању, а све више оних који су их спремни повређивати. Бруталност према деци све чешћа је појава и она се испољава у најприземнијим побудама, било да је реч о наркотицима, коцки, подвођењу малолетних лица или порнографији. Зло које поприма свакојаке облике, своје најружније лице показало је у педофилији. Све чешће насловне странице дневних часописа заузимају вести о силовању деце, а у великом броју случајева и убиствима деце. Пораст настраности, коју нажалост модерно друштво све више прихвата као сексуалну оријентацију, показатељ је да друштво мало ради на сузбијању овог вида криминала. Да је све ово тачно потврђују непристојне затворске казне које судство додељује починиоцима злочина над децом. Отуда није чудо што је готово 80 процената осуђеника педофила поново починило кривично дело кад се нашло на слободи. Са једне стране јавност потреса поразна вест, а са друге сензационализам што пуни буџет медијима, који такву вест истичу и пласирају као прворазредни догађај. Најболније је у свему што се све завршава осудом, коментарима на друштвеним мрежама и сажаљењем. Трагедија коју нико не схвата довољно озбиљно, сабласт је која лови неко ново дете и која сваком може банути на врата ако се не искорени. Последица свега тога је страх међу децом, родитељима, појединцима и организацијама који се баве заштитом деце. Полемике које се ретко када воде у медијима су штуре, контроверзне и веома су опречне и дискутабилне. Жртве обично остају у немилости, па чак и у осуди, а социјалне установе, безбедносне структуре, при својим ригидним актима и мртвом слову на папиру које им ограничава могућност деловања. Игра „пинг-понг“ лоптице и пребацивања проблема на туђи терен уобичајена је пракса. Са једне стране, закључак је да нема довољно средстава за сузбијање педофилије, а са друге стране, у пракси је трошење пара на предизборне концерте, новогодишње кичераје, прославе сланинијаде, криминал у спорту и милион других глупости којима заглупљују народ. Оно што је најпогубније у овој ружној причи је ограничавање простора образовним институцијама у којима ће се деца едуковати и оспособљавати како би се самозаштитила од предатора којих је све више. Неко мора поставити питања: Откуд то да деца уче о истополности у сексу, а не уче о злу које то производи? Како то да уче о „парадма поноса“ , а не уче о штетности тога? Како то да на физичком васпитању уче да играју фудбал и друге спортове који ће их учинити богатим, а не уче вештину самоодбране, већ је то препуштено клубовима попут Реалног аикидоа, које држава апсолутно не стимулише нити финансира. Како то да нико не види сврху у креативним фестивалима који децу упућују на промишљање, развијање интилигенције, а виде у Гучама, „Егзитима“, „Фармама“, „Паровима“ и прљавштини која отупљује децу!? Зашто нико не учи децу о манијацима који им нуде наркотике и златне снове у кладионицама? Нико не постаља питање зашто библиотеке немају довољно пара за књиге, а школе за учествовање на сајмовима културе? Никога не брине што су ноћни клубови и дискотеке препуне малолетника, и што се деца пред зору враћају кућама у алкохолисаном стању…
Имајући у виду да сам песник за децу и организатор великог броја фестивала дечјег стваралаштва, лично могу потврдити да држава никада није откупила ниједну књигу нити публикацију за њихове потребе, а откупљују књиге о геј равноправности. Из књига за децу они се уче рецитовању, глуми, музици и свим другим културним дисциплинама. Па није чудо што нема нове Десанке Максимовић, Андрића, Душка Радовића, Тесле, Пупина, Шумановића? Па није чудо што нема више јунака из књига, а има са „Гранд парада“. А има децеубица. Зашто има простора за тајкуне, а нема за дечја игралишта? Зашто има за возне паркове политичара, а за екскурзије знања нема. Има за промоцију најприземнијих парада и блуда, а нема за поспешивање креативности.
Е, зато педофили с лакоћом лове наивне жртве и ретко која Аска може умаћи крволоку. Зато смо слаби и равнодушни јер смо постали имуни на трагедије које увијају у црно поједине породице. Зато што чекамо да неко други реши наше проблеме, да нам очисти срам са образа. А до тада, чекаћемо да опет неко падне у замку предатора и да се на друштвеним мрежама утркујемо са коментарима и осудама. Залуд ћемо се надати да ће неком ушушканом посланику пасти на памет да сам покрене иницијативу и стане испред деце као што је то учинио пред фашистима у Другом светском рату Милоје Павловић из Крагујевца штићећи их, па макар и речима. За то време, ми ћемо и даље у „Панонском дечјем граду“ скупљати мрвице од добрих људи и бринути о дечјем дару. Фондација „Тијана Јурић“ ће држати трибине о превентиви и ловиће силоватеље и убице уместо државних институција. Покрет „Три плус“ ће молити државу да да бенефиције породиљама да има ко да расте у њој. „Дечје царство“ ће окупљати сву децу из региона да их удружи у боље сутра. Сви ћемо бити на страни деце осим државе. На ова питања, све су прилике, нећемо добити одговор и чекаћемо још дуго, дуго…
А педофили ће ловити неку нову наивну жртву!
Тоде Николетић