Piše: Vlada Arsić
Šesnaestogodišnji dečak iz Valjeva, učenik prve godine Srednje škole, iskoristio je simpatije dvanaestogodišnje devojčice da bi ga oralno zadovoljila. Sam čin snimio je mobilnim telefonom, a zatim požurio da se pohvali i snimak pošalje najboljem drugu. Za tili čas, poput požara, snimak se raširio društvenim mrežama, a poslednja je, po svemu sudeći, za njega saznala sama devojčica. U školi, pred gomilom oduševljenih i razdraganih „drugara“. Ne znam kako se osećalo isprepadano i postiđeno dete koje je pobeglo iz škole i bukvalno dva dana provelo u osami svoje sobe. Ne znam ni kako će ova iznenadna „popularnost“ uticati na njen dalji život.
U malom gradu, u sredini u kojoj se sve zna, teško da će biti poželjna za bilo čiju kuću, kao neko od koga se očekuje da jednog jutra, kao žena i majka, umesi božićnu česnicu. Ali je zato idealna da se bezobzirno gurne u jendek, na stranputicu s koje nema povratka. Da se uništi pre nego što je i počela da živi. Gotovo istovremeno, valjevski slučaj dospeo je i u žižu javnosti, one najprizemnije, licemerne i odvratne. Gotovo da nema medija koji o ovom slučaju nije raspredao, gotovo da nema čitaoca koji ovo nije komentarisao. I gotovo da nema onog ko je propustio priliku, ako ju je imao, da ovaj snimak odgleda do kraja. Da bi mogao licemerno da se sablažnjava, optužuje i pita se šta se to dešava s našom decom.
A odgovor je, zapravo, da se ne dešava ništa! Ništa drugo do onog što smo sami želeli i na čemu smo istrajno radili. U celoj priči najmanje su krivi akteri. Ako su uopšte krivi. I sami smo se, kao klinci, hvalili lovačkim pričama, ali nismo imali tehničkih mogućnosti da to snimimo, dokažemo i šerujemo.
Doduše, nismo ni znali šta tačno treba da radimo, niti smo imali prilike da to negde vidimo. Pouke s televizora su nam slali Branko Kockica, Dobrica Erić, Ljubivoje Ršumović i Mika Antić, a biće da ni oni sami nisu znali u čemu je smisao života.
Srećom, današnje generacije podižu Mace Diskrecije, Tijane Ajfonke i ostale pripadnice društvenog taloga izdignutih na pijedestal moralnih vertikala. Pa ko ih je to uzdigao, pita se začuđeni čitalac/gledalac?! Pa mi! Svi mi koji javno ili krišom voajerski žudimo i pratimo razvrat u Parovima, Zadrugama i drugim Sodomima. Svi mi koji se utrkujemo da SMS porukama podmažemo masnu gusku, da glasamo i odlučujemo ko će napustiti deveti krug pakla. Svi mi koji dahćemo i balavimo dok nevičnim učesnicama ispadaju grudi pred kamerama, dok se vaćare ispod tuševa, dok noću menjaju krevete češće nego sopstvene gaće. Obnevideli od golotinje gotovo i ne primećujemo šta nam rade deca.
Život devojčice u Valjevu je bespovratno uništen, bez obzira na to da li će se mentalno izolovati, podiću ruku na sebe ili krenuti ćor-sokakom, stazom kojom je već krenula i koju smo joj sami utrli. „Šta je tražila to je i dobila“, mudruje jedan od komentatora dok sa pivskom flašom i daljinskim u rukama, verovatno, prebacuje kanale s Pinka na Hepi. Cilj ružičaste i srećne televizije i jeste da nas razonodi, da nas odvoji od sive svakodnevice i pomogne da zaboravimo na sve što nas okružuje, ponajviše na porodicu i decu. A to šta će biti s tim detetom u Valjevu ionako nije naša briga.
Uostalom, nije ni naše. Naše će tek koliko sutra doći na red.
