Зовем се Тамара Маринковић.
Ученица сам седмог разреда. Могу Вам набрајати шта све једну девојчицу мојих година интересује,како проводи време , да ли је и шта брине о чему размишља. Да ли баш свако од мојих вршњака има срећно детињство?
Већина ће одговорити потврдно, нажалост осети се нелагода непотпуне истине. Нелагода неисказивања истине. Мене то боли, ја желим да свако дете на овом свету буде безбрижно и срећно. Да му не недостају мама и тата, да је сигурно у свом окружењу, да расте на крилима детињства весело, раздрагано попут пупољка који своје латице тек отвара .
На свим значајним породичним окупљањима ,на основу осмеха мојих родитеља, баке и деке и њихове озарености када о томе разговарају , закључујем колико је време њиховог детињства било безбедније и колико је лепоте било у једноставним стварима.
Некада давно у једном времену, на једном месту, у условима који су били безбеднији , лакши , довољно је било да пошаљеш писмо или да чекаш данима оно „једно“које сакриваш испод јастука и у тишини изнова и изнова читаш најлепше, најнежније речи. РЕЧИ. А тек муке са телефоном,веза се прекида,све шушти, а ти опет сатима држећи слушалицу разговараш и не мериш време, све док ти родитељи не прекину везу или извуку кабл.
Споменари који круже школом, у којима су уписана имена свих ђака, и свих згода и незгода су били обавезни и тако……Један споменар налази се у маминој соби , одатле сам и сазнала да је била заљубљена у тату још пре тридесет година.
Све подсећа на бајку. Прича о мојој упорности у тражењу једнакости између оних времена и ових у којима ја одрастам не завршава се стереотипно као у бајкама. “И тако су срећно одрастали…..“
ДАНАС. Данас је све много другачије. Моја генерација одраста уз оно што нам нова, савремена . технологија пружа. Провести дан без телефона или компјутера је незамислив, осим ако си под неком строжом казном.
Данас је довољан један „клик“ и можемо се срести са пријатељима на неком другом крају света, са онима који су далеко од нас, оне које познајемо али и да остваримо нека нова познанства. Познајем пријатеље који тако лакше живе. У тој виртуелној комуникацији не одговарају за своја дела. И још важније, све што доживе и проживе значи да реалан живот мењају виртуелним. Да своје ЈА мењају за неку заменицу која нема лице.
У том виртуелном свету нова познанства су обавезна. НОВА ПОЗНАНСТВА, речи које са посебном пажњом треба прихватити. Да ли су нам међу виртуелним пријатељима они које заиста познајемо? Колико је оних са којима можемо разменити искуства која се тичу школе, ваннаставних активности ,спорта? Да ли су пријатељи на друштвеним мрежама заиста пријатељи из оне бајке с почетка приче?
Да ли нам неко краде безбедност док ми размењујемо поруке, делимо постове, постављамо фотографије? Да ли смо на тим фотографијама заиста оно што јесмо или оно што неко други жели да види? Да ли је сваки „лајк“ једно БРАВО!?
Делује тако наивно, а није! Делује тако безбедно, а није!
Да ли можемо Свет прошлости спојити са Безбеднијим светом будућности? Верујем да можемо. Ако сви заједно стварамо. Ако читамо.Ако учимо на својим и туђим грешкама. Ако заједно бринемо једни о другима.
Ја не желим да будем мајка која ће изгледати као паћеник кога је прегазила властита патња. Ја желим диван , достојанствен живот. Онакав какав свако заслужује. Онакав живот пред којим си моћан.За све је потребан труд и време.
На нама је да ли ћемо живети у каљузи или схватити суштину:
Присуство насупрот одсуству чула. Присуство насупрот одсуству емоција.
Тако се ствара бољи свет.
Бићемо безбрижни и безбедни онда ако се сви потрудимо да волимо,чујемо и прихватимо.
Тамара Маринковић
Разред 7/3
Основна школа “8 Октобар“ Власотнице
Разредни старешина: Јелена Ђокић
