„Otpadnici“ su policajci specijalnog odeljenja za borbu protiv visokotehnološkog kriminala beogradskog MUP-a: inspektor Uroš i njegov tim, Andrej, Vera i kompjuterski stručnjak Peđa. U komplikovanoj trci za istinom i rešavanjem zločina, oni se suočavaju sa podmetanjima, smicalicama i spoticanjem sopstvenih kolega, nadređenih i moćnika iz vrha vlasti, a na internetu sasvim slučajno nabasaju na najgnusniji kriminalni čin – pedofiliju.

 „Autorka nepokolebljivo, sa sigurnošću, bez straha i uvijanja stvarnosti u šuškavi ukrasni papir, upire prst duboko u oko, tamo gde najviše boli i gde je lakše zažmuriti. Raslojava i obelodanjuje pojavu visokotehnološkog kriminala u našem okruženju. U romanu su razgolićeni i pojedini postupci državnih institucija, koji bi trebalo građanstvu da ulivaju sigurnost i poverenje. Njeni glavni junaci pokušavaju da malim koracima promene svet ili barem sudbinu pojedinaca iz redova najosetljivije populacije – dece“ (odlomak iz knjige književnih prikaza romana savremenih pisaca Snežane Aleksić Stanojlović koji je u pripremi)

„Svet Anjinih junaka, otpadnika od društva i sistema je svet u kome se slabiji gaze bez milosti, to je lice našeg naličja, svet zla i izopačenosti, ali i vreme i mesto u kome se zlo može pobediti samo saosećanjem za žrtve nasilja, solidarnošću i razumevanjem. Naime, koristeći okvire žanr romana, Mijovićka ulazi u jedan svet većini malo poznat, ali koji je tu pored nas i sve njegove grozote se dešavaju ljudima koji nas okružuju. Sve se dešava u neka nepuna tri meseca, a događaje pratimo gotovo iz minuta u minut na brojnim beogradskim lokacijama, ali i širom Srbije. Knjiga je čitljiva, potpuna razumljiva i bez suvišnih egzibicija. To je svet nasilja i perverzije svake vrste, svet mraka koji se iz stvarnosti  prenosi u sajber svet i širi internetom na razne načine. Anja Mijović se na svoj osobeni način bori za dobro, tako što ozbiljne društvene teme poput nasilja u porodici, ugrožene bezbednosti dece na internetu i društvenim mrežama, dečje pornografije, pedofilije, progovara otvoreno, sa razumom, saosećanjem i tako da ne plaši, ne zgražava nikog, ne bira namerno morbidne i skaredne scene, već želi da probudi empatiju, ali i pokrene ljude na akciju,  ne samo da se dive hrabrosti drugih, nego i da sami postanu hrabri i da se bore za jedno pravednije i bolje društvo sa manje nasilja. Autorka je uspela da u svemu tome i ne bude pretenciozna, da ne precenjuje značaj koji ima književnost u savremenom društvu, ali  i da pokaže veliku ljubav koju nosi za obične –neobične ljude koji su postali otpadnici  u društvu najčešće ne svojom krivicom. Svojim čitaocima Anja nudi i zabavu i utehu, ono što na kraju krajeva umetnost i književnost može da ponudi, ali i tračak nade da će se kod drugih vremenom probuditi potreba za pravdom i saosećanjem i da ćemo konačno početi da primećejujemo nesreću i probleme drugih i ne videti samo sebe kao najnesrećnije i najusamljenije ljude na svetu.  Mnogi su u ovom našem društvu bili ili su još uvek žrtve različitih oblika nasilja, na nama je da baš zbog toga ne žmurimo pred nasiljem i da ne mislimo da sve loše što se događa negde daleko, već  je zlo tu pored nas u našoj neposrednoj blizini i tiče se svih nas.“ (Odlomak iz književne kritike novinara Dušana Darijevića objavljene u „Čačanskom glasu“)

„Knjiga me je oduševila, raspametila, upišmanila, obalila i dotakla mnogo dublje no što mogu rečima da opišem. Ovo je priča koja sam Beograd besi na Terazijama svojom golom istinom. Ono što je u meni izazvalo najviše oduševljenja je to što je autorka uspela da isplete niti porodičnog, vršnjačkog, psihofizičkog i seksualnog zlostavljanja, a da to ne bude neka brutalna, senzacionalistička priča puna kojekakvih gadosti koje su samo nabacane, eto, da bi bile tu. Kao da je autorka plela stoljnjak, pa svaka nit ima svoju podnit i prednit. Ovakvo nešto kod domaćih autora još nisam srela, a vala ni kod stranih. Uspela sam da se setim samo trilogije o Viktoriji Bergman u tom nekom smislu brutalnog nasilja u kojem se izuzetno opisuju posledice. A, opisuju se i: Životi beskućnika, zavisnika, maloletnih i punoletnih „otpadnika“ života, grada, društva… Preporučujem svima da pročitaju „Otpadnike“, pa čak i onima koji slabo vare nasilje, odrastanje ruku pod ruku s njim ili kasnije preživljavanje, jer ovo, kao što rekoh, nije senzacionalistička, već poučna priča.“ (Odlomak iz književne kritike novinara Milice Janković)

„Čitajući ovaj roman, setio sam se čuvenog marketinškog slogana ,Svetsko a naše’. Jer, ako promenimo imena i mesta dešavanja radnje, priča bi bila bliža Parizu, Londonu, Čikagu ili Sidneju. Beograd nije ni na kraj pameti! Vračar? Taman posla?!“ (Odlomak iz recenzije dramskog pisca Zorana Mijaljevića)

Iz dana u dan, u našem mikrokosmosu ili putem medija, svedočimo užasnim pričama, a razrešenje i kažnjavanje zla uporno izostaje. Toliko je život postao vrtlog najbednijih ljudskih poriva, da smo ušli u fazu da nam više nije ni stalo. Kako pravda nikako da pobedi u realnosti neka makar bude zadovoljena u fikciji ili – to je žila kucavica ovog romana. Bolje da citiram moj junaka Otpadnika Uroša: „Živimo u vremenu gde se gaze slabiji. Samo ja ne priznajem da sam slabiji, kapiš?“

Anja Mijović