Internet zna da bude opasan alat, ali kao i sve na svetu, i priča o internetu ima i onu drugu, svetliju stranu. Internet nam pomaže da se povežemo sa ljudima koji su nam dragi, da upoznamo nove ljude, da se informišemo i naučimo nove stvari o temama koje nas interesuju.
Odrasli uglavnom nemaju problem sa filtriranjem sadržaja koji konzumiraju. Kucanjem tema ili interesovanja u pretraživač lako dolaze tačno do onoga što žele da pročitaju ili čuju. Međutim, kada se radi o deci, ovde nailazimo na problem. Deca koja još uvek ne idu u školu ne umeju da pišu, ne umeju da čitaju, a oni najmlađi ne umeju ni da govore, pa sadržaj na internetu konzumiraju nasumičnim klikovima na ikonice koje su im vizuelno primamljive.
Ekrani nisu sagovornici. Komunikacija u jednom smeru, odnosno komunikacija klikom, nije komunikacija. Deca u sve mlađem uzrastu kreću da se zanimaju i smiruju gledanjem u telefone i tablete, i sve više odlažu momenat kada će progovoriti. Ovo rezultira sve većim brojem dece koja kreću u prvi razred sa siromašnim vokabularom, sa nemogućnosti da verbalizuju potrebe, započnu i održe razgovor, kao i sa poteškoćama da izgovore pojedine glasove.
Zašto dozvoljavamo da nas moćan alat poput Interneta unazadi, umesto da nas unapredi?
Beleži se sve više slučajeva gde je prva detetova reč na engleskom, ili nekom drugom stranom jeziku, na kojem konzumira sadržaj sa interneta. Roditeljima je ova pojava simpatična, jer ne prepoznaju da je to rezultat njihove nedovoljne posvećenosti i razgovora sa detetom.
Kao jedan od najčešćih razloga zašto se deci rano daje tehnologija u ruke, jeste što su roditelji umorni ili preokupirani, ili i jedno i drugo. Iako je osećaj preplavljenosti obavezama koje roditeljstvo sa sobom nosi sasvim opravdan, biranje “lakšeg puta“ se neće isplatiti na duge staze. Postoji velika verovatnoća da će dete sa kojim se ne razgovara razviti poremećaj pažnje, govorne mane, socijalnu anksioznost, mucanje i slično.
Bolje sprečiti nego lečiti važi i u ovom slučaju.
Roditelj mora pronaći vremena da se bavi svojim detetom. Male promene u rasporedu, nove navike, zajednički rituali i igre mogu biti dobar početak da se napravi balans između vremena provedenog onlajn i vremena provedenog u zajedničkoj, dvosmernoj interakciji.
Evo nekoliko predloga:
- Kupite detetu knjigu prilagođenu njegovom uzrastu, a onda mu čitajte, ili pričajte priču koja će biti praćena slikama iz knjige. Nakon nekoliko ponavljanja, dete će naučiti priču, a onda ga možete motivisati da ono samo prepriča priču. Ukoliko je dete još uvek malo, i ne koristi pune rečenice, možete prstom pokazivati na slike u knjizi i govoriti imena pojmova. Npr: ’’Ovo je zeka’’ ili ’’Gde je zeka?’’
- Pitajte dete da vam ispiča kako je provelo dan. Motivišite ga da ide do detalja postavljanjem dodatnih pitanja.
- Nacrtajte porodicu zajedno sa detetom (možete koristiti i zajedničku fotografiju), a onda ga pitajte ko je ko, kako se zove, koje boje su mu oči, i tome slično. Aktivnost prilagodite detetovom uzrastu.
- Igra imitacije– imitirajte životinje ili likove iz crtanih filmova.
- Kreirajte određeno okruženje ili scenario poput poslastičanice ili supermarketa, a onda započnite igru. Na ovaj način učite dete osnovama interakcije popout ’’dobar dan’’, ’’hvala’’, ’’šta želite?’’ i slično, što će mu koristiti u stvarnom životu.
- Za decu koja su još uvek mala da bi govorila, motivišite razvoj govora i slušanja pohvalama i pitanjima. Na primer, kada dete uperi prstom u nešto što želi, uhvatite se za predmet i pitajte: ’’Želiš medu?’’ A onda mu pružite igračku i potvrdite „To je meda.“. Dokazano je da se govorni aparat najbolje razvija kod dece sa kojom se priča od samog rođenja.
Veoma je važno da roditelj u interakciji sa detetom ne gubi strpljenje. Deci je potrebna potpora, motivacija i stimulativno okruženje da bi se pravilno razvijali i pokazali svoj potencijal. Aktivnosti učenja i zajedničko vreme sa roditeljem treba da bude pozitivno iskustvo i lepa uspomena, a ne dodatni izvor nezadovoljstva i frustracije.