Postoji veliki broj potencijalnih posledica preteranog korišćenja raznih multimedijalnih sadržaja kojih smo svi mi svesni. Master psiholog Sanja Tikvicki objašnjava 5 najčešćih posledica koje se mogu videti u praksi.

1. Socijalna izolacija

Ovo je vrlo čest problem dece koja veći deo svog slobodnog vremena provode igrajući igrice ili gledajući različit sadržaj na internetu. Vrlo logično, ukoliko dete svo svoje vreme koristi u virtuelnom svetu, veze i odnosi u realnom svetu slabe i iščezavaju. U ovakvim situacijama, dete oseća osećaj odbačenosti, neprilagođenosti ili usamljenosti kada se nađe u društvu druge dece (u školi na primer).

Ovo sve podstiče dete da sve više i više vremena provodi ispred kompjutera ili telefona.  Ovakvo osećanje može dovesti do alijenacije, odnosno do povlačenja, otuđivanja ličnosti deteta u društvu, koje može dovesti i do pojave depresivnih i anksioznih simptoma.

2. Manjak kreativnosti

Deca su uglavnom prirodno maštovita u igri i znaju da stvore svetove koje mi odrasli ne možemo ni da zamislimo. Međutim, igra dece koja previše gledaju TV i provode previše vremena na internetu, često se svodi na pretvaranje u likove koje su videli u crtanom filmu.

To nije nužno loše, ali ostaje pitanje šta su mogli sve njihovi umovi da zamisle da nije bilo tog uticaja televizije. Nije isto oponašati već kreirane likove i stvoriti sopstvene, koristeći samo svoju moć imaginacije.

3. Stvaranje i življenje u virtuelnom svetu

Možda jedna od najopasnijih posledica multimedijalnih i društvenih mreža jeste život u virtuelnom svetu. Ovo vrlo česta pojava, gde se deca povezuju sa nekim drugim osobama i sa njima ostvaruju kontakt, iako ih nikad nisu upoznala.

Često se dešava da deca imaju najbolje prijatelje koji žive hiljadama kilometara odavde, sa kojima se nikada nisu videli (ni preko skype-a, vibera i sl), ne znaju im ni pravo ime i prezime, a pričaju im sve o svom životu.

Sa jedne strane, dobro je što dete ima nekoga kome može da se poveri, ali je vrlo opasno da poverenje poklanja osobi koju nikad nije upoznalo, koja ustvari ni ne mora da bude ta osoba za koju se prestavlja. Ovakvo dete postaje podložno manipulaciji, i nalazi se na „tankom ledu“.

4. Poremećaj pažnje

Tehnologija takođe ima dubokog uticaja na način na koji deca razmišljaju i osećaju. Pošto je tehnologija puna stimulansa i često zahteva obraćanje pažnje na mnoštvo različitih stvari odjednom, deca koja igraju video igre ili provode najveći deo svog vremena na internetu, imaju poteškoće da se fokusiraju u odnosu na decu koja minimalno koriste tehnologiju.

Kada pružimo detetu priliku da ono samo menja svoj sadržaj kad mu dosadi trenutni, doprinosimo razvijanju poremećaja pažnje. Sposobnost da se pažnja brzo prebacuje sa jedne informacije na drugu raste, a sposobnost da se pažnja duže vreme usmeri na jednu stvar slabi.  Najčešće, roditelji ovo osete u periodu kada dete krene u osnovnu školu. Ono se tada teže prilagođava obavezama, i pokazuje nestrpljenje za obavljanje domaćih zadataka.

5.Ostali uticaji

Takođe, gledanje sadržaja na tabletima i telefonima, smanjuje vreme koje se koristi za crtanje i ostale aktivnosti koje imaju velikog uticaja na razvijanje fine grafomotorike. Naime, današnje generacije dece, drastično slabije postižu rezultate na testovima spremnosti za polazak u školu u subtestovima grafomotorike, odnosno precrtavanja.

Deci treba da pružimo priliku i da osećaju dosadu, jer je ona direktno povezana sa razvijanjem kreativnosti, mašte i samostalnosti. Ukoliko potenciramo logiku da detetu mora uvek da bude zabavno, da bi ono bilo srećno, stvorićemo dete koje ne zna da se strpi, da uradi svoje obaveze koje mora da ispuni a koje nisu zabavne.

Master psiholog Sanja Tikvicki