Zakonom o sprečavanju nasilja nameće se obaveza svim građanima da prijave nasilje i da ne zatvaraju oči pred onima koji nasilje vrše. A obaveza državnih organa, organizacija i ustanova je da svojim delovanjem utiču na podizanje svesti građana, da otklanjaju stereotipe, predrasude, diskriminatorsko ponašanje, da podstiču građane da prijavljuju nasilje i da im pokažu način na koji to mogu da učine.

Međutim, šta je sa onim državnim organima, organizacijama i ustanovama unutar kojih postoji nasilje? O tome se ćuti. Veruje se da nasilja nema tamo gde i ne bi trebalo da ga ima, ali se baš tu perfidno skriva. Na žalost, nasilje se vešto maskira i ima ga u svim društvenim strukturama. Ima među nama onih koji trpe nasilje, na poslu i u porodici, ima među nama onih koji se vrte u točku nasilja dok istovremeno pokušavaju iz njega da izbave druge.

Ima među nama psihologa, pedagoga, učitelja, advokata, policajaca koji uplašeni ne umeju da odbrane svoj stav jer se boje reakcije direktora ili kolega, a sami sebi to ne smeju ni da priznaju, jer znaju i učili su da nasilje nije opravdano. Žrtve često misle da će „kupiti svoj mir“ spuštajući glavu i žmureći pred problemom koji traje, neretko se dodvoravajući nasilniku zarad malo pažnje i malo mira, samo što zaboravljaju da se mir ne kupuje već ti pripada.

Zašto ćutimo?

Kada postaneš žrtva zaboraviš na svoja prava jer se bojiš. Strahova je mnogo – bojiš se da ćeš izgubiti posao, da nećeš imati od čega da živis, bojiš se za svoju decu. Često se čuje „ćuti, bar imaš posao u današnje vreme.“ Dokle god se sam rad smatra privilegijom, a dostojanstven rad luksuzom, strah da se bez takvog luksuza ne ostane lako uvodi zaposlene u ulogu žrtve, pa osokoljeni osećajem pozicije i moći, poslodavci koji su nasilnici zadovoljavaju svoju psihopatološku potrebu, dok žrtve žive u strahu.

Ako među nama ima psihologa koji veruju da pognute glave moraju da trpe bilo čije nedolično ponašanje, ako socijalna radnica ne može da napusti muža nasilnika jer veruje da je sistem ne štiti, ako trener koristi uvrede i zastrašivanja kao jedini metod rada, ako se zaposleni boje svojih nadređenih umesto da ih poštuju, kom smeru idemo i gde ćemo stići?

Dostojanstven rad je osnov produktivnosti. Pravo na dostojanstvo, u odredbama o zaštiti judskih prava stoji pre prava na život, jer život bez dostojanstva i nije ljudski! U to treba da verujemo. Treba da se osnažimo da prijavimo nasilje iako osećamo strah, jer mu se mora stati na put, jer inače stvaramo društvo neslobodnih i nepravednih.

Ima li slučajeva kada je nasilje opravdano?

Strah dolazi od nemoći. Ima među nama puno onih koji iz straha pravdaju nasilje, onih koji misle i čvrsto veruju da je to jedini način, a ima i onih koji smatraju je ponekad nasilje zasluženo. „ko je jači i ko može koliko da trpi“ postaje glavna psihološka igra čak i među onima koji znaju teoriju, ali na žalost ne mogu da je primene u svom slučaju. Žrtvama se čini da je strah jači od svakog zakona.

Nasilje nije opravdano, nikad! Ni u jednom slučaju. U to treba prvo da poverujemo. Nasilje je primitivan oblik rešavanja problema. Demonstracija moći dolazi iz nemoći da rešiš situaciju na zreo način, bez uvreda, pretnji, zastrašivanja i omalovažavanja. Nasilju se pribegava i kad ne znaš kako da prihvatiš poraz, gubitak, nepravdu. Osobe koje smatraju da se ne može biti moćan bez demonstracije moći, nisu emocionalno i socijalno razvijene, te ne umeju da kontrolišu svoje primitivne impulse.

Posledice života u strahu

Mobing često kod žrtve izaziva zdravstvene, emocionalne i socijalne posledice. Dovodi do pada radnih i životnih sposobnosti zbog konstantnog stresa koji je akutna reakcija na mobing, i čije trajanje dovodi do poremećaja ravnoteže nervnog, endokrinog i imunog sistema. Mobing dovodi do depresije, anksioznosti, fobija, apatije u odnosu na spoljni svet ili agresivnosti i urušenog samopoštovanja. Ovakav vid nasilja direktno umanjuje produktivnost i utiče na zdravlje zaposlenog, a samim tim trpi i društvo u celini.

Rešavanje problema mobinga

Neophodno je da se vrati svest o davno zaboravljenom pravu na dostojanstven rad i dostojanstvo i da se podsetimo da je svaka vrsta nasilja štetna i kažnjiva. Ne moraš da trpiš! Prevencija nasilja na poslu treba da bude dužnost svakog poslodavca, jer je ulaganje u svest zaposlenih, njihovu socijalnu i emocionalnu inteligenciju najbolja investicija. Zdrava radna okolina, zdravi porodični odnosi – bez nasilja – podrazumevaju zdravo psiho-socijalno okruženje i samo tada možemo očekivati i bolje produkte rada, zdrave pojedince i porodice, pa i zdravo društvo.

Kolektivna svest treba da se menja, svi treba da prihvatimo apsolutnu istinu da nasilje nije i ne može biti opravdano. Svi imamo pravo i smemo da se zauzmemo za sebe, treba da se ohrabrimo i da prijavimo nasilje. Moralna obaveza i dužnost svih nas jeste da ne žmurimo pred onim o čemu se ćuti. Problem žrtava nasilja je opšti problem, a ne privatna stvar.

Jelena Višekrnua, master pedagog