Piše: Nada Šarac, specijalna pedagoškinja i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

„Ni za jednu drugu situaciju nije potrebno toliko priprema, toliko stalnih duhovnih napora, a ni jedna se toliko ne prepušta improvizaciji i slučaju“ (Langran, P., 1976.).

Rad u oblasti roditeljske kompetentnosti podrazumeva podršku roditeljima da bolje razumeju razvoj deteta, unaprede postojeće i nauče nove strategije za podršku fizičkom, kognitivnom, socijalnom i emotivnom napretku i razvoju svog deteta. Cilj je unapređenje kvaliteta interakcije roditelja sa detetom, kako bi mu stvorili uslove za razvoj veština komunikacije, sposobnosti razumevanja i regulisanja sopstvenih emocija, i konstruktivnih interpersonalnih veština. 

Uprkos činjenici da više niko ne spori značaj obrazovanja za uspeh na profesionalnom i društvenom planu, to nije slučaj kada je reč o porodičnom životu. Uspešnost obavljanja porodičnih uloga, kvalitet porodičnih odnosa i drugi aspekti života u porodici kao da se ne dovode u vezu sa obrazovanjem, odnosno, u našem slučaju razvojem roditeljske kompetentnosti.

Sama reč kompetentnost navodi nas na pravac iz koga posmatramo roditelje kada su u pitanju zahtevi da odgovore adekvatno na potrebe dece. Naime, roditeljstvo ne treba posmatrati kao urođenu sposobnost, sklonost ili talenat, već kao set znanja, veština i stavova koji su naučeni i koji se kao takvi mogu korigovati, menjati i dopunjavati. 

Uloga stručnjaka je da prepozna ponašanja i  interakcije između roditelja i dece koja mogu biti kontraproduktivna i da omogući roditeljima učenje i usvajanje novih konstruktivnih strategija i načina ophođenja prema deci. S druge strane, fokusiranje na snage usmerava drugi komplementarni aspekt rada, a to je identifikacija, isticanje i osnaživanje pozitivnih interakcija koje svakako postoje u svim  porodicama. 

Pojam kompetentnost nas takođe navodi na moguću metodologiju za razvoj roditeljskih veština i to su edukativne radionice ili treninzi roditeljstva. Iako ovaj način rada predstavlja koristan alat u podršci roditelja on ne može biti prvi i osnovni, a svakako ne treba da bude jedini koji pružalac usluge ima na raspolaganju, jer su istraživanja pokazala da ovaj vid podrške nema velikog efekta na podizanje kvaliteta roditeljstva zato što mali broj roditelja zapravo završi čitav ciklus radionica i zato što često sadržaj radionica nije usmeren na specifične teškoće sa kojima se roditelji suočavaju. Ovo je posebno važno u slučajevima porodica sa višestrukim problemima u funkcionisanju, kao što nije redak slučaj kod porodica dece sa problemima u ponašanju. Kada su u pitanju ove porodice, edukativne aktivnosti će imati mnogo više efekta ako se sprovode u ’’neformalnom kontekstu’’, odnosno u neposrednim aktivnostima porodice i pružaoca usluge i u trenutku kada se porodica suočava sa određenim problemom. Edukativni sadržaj mora da bude primeren njihovom kontekstu i potrebama, kao i da bude usmeren na pružanje odgovora na trenutne dileme i probleme, odnosno da bude adekvatno uvremenjen. Roditeljima najčešće nedostaju znanja koja se odnose na različite oblasti razvoja dece i razumevanja potreba i očekivanih ponašanja u svakoj od razvojnih faza, zatim strategije za  pozitivno modeliranje ponašanja i veštine za odgovor na specifične izazove koji proizlaze iz karakteristika deteta i problema u ponašanju koje dete manifestuje. 

U radu sa porodicama većinom je fokus na majkama, jer su one uglavnom više upućene na brigu o deci, ali je svakako važno u programe za osnaživanje roditelja uključiti i aktivnosti vezane za pružanje podrške očevima jer je njihova uloga veoma važna u razvoju deteta i može biti od velike koristi u efikasnijem dostizanju pozitivnih promena, kako kod deteta tako i u okviru porodičnog sistema. 

Šta je važno da roditelji znaju?

• Deci je važno da dobijaju puno ljubavi podrške i nege.  
• Da je deci potrebno da imaju kontinuitet i strukturu.
• Da je deci potrebno dati pozitivnu povratnu informaciju i podsticati razvoj njihovih veština.  
• Da je za dečji razvoj važno da roditelji imaju uvid u kretanje i ponašanje deteta u skladu sa uzrastom deteta.
• Da je deci potrebno da nauče da prepoznaju i komuniciraju o emocijama. Ovo je veština koju deca uče i potrebno ih je u tome podsticati. Mala deca često doživljavaju jake emocije koje ne mogu u potpunosti da razumeju, a sposobnost da razumeju i saopšte svoja osećanja je važan preduslov za uspešno uspostavljanje odnosa
• Da deci treba podrška da nauče da kontrolišu odgovor na emocije. Važno je decu naučiti kako da se ponašaju kada osećaju jake emocije(na primer, u redu je biti ljut ili besan, ali nije u redu bacakati se po podu ili lomiti po kući)
• Da je emocionalna pismenost dece važna kako za samo dete, tako i  za društvo u celini, jer bez svesti o sebi, nema ni svesti o drugima ni empatije koja je veoma važna za prosocijalno funkcionisanje deteta, a zatim i odrasle osobe.

S obzirom na to da oblast razvoja roditeljskih kompetencija može biti veoma široko shvaćena kao okvir za kretanje stručnjaka, mogu biti od koristi elementarni aspekti roditeljstva, zasnovani na potrebama deteta, kao što su: 

1. Nega i privrženost, odgovor na emocionalne potrebe deteta
2. Postavljanje granica, odgovor na potrebe deteta za usmeravanjem i podrškom.
3. Monitoring/nadzor  – upućenost u to gde se deca nalaze, sa kim i šta rade, odgovara na detetovu potebu za kontrolom 

Privrženost i nega – odgovor na osnovne emocionalne  potrebe

• Sigurna vezanost: potreba za sigurnošću, bezbednošću i povezanošću sa drugima zadovoljena na stabilan i predvidljiv način. Kreira sigurnu afektivnu vezanost i veoma je značajna za uspostavljanje emotivnih odnosa u budućnosti. 
• Autonomija i kompetentnost: uključuje doživljaj da može biti odvojen i funkcionisati nezavisno od drugih. Razvoju autonomije i kompetentnosti pogoduje porodično okruženje koje odlikuje umerena povezanost, u kome nema prezaštićivanja i onemogućavanje deteta da samostalno funkcioniše.
• Granice: Odnosi se na potrebu za postojanjem i razumevanjem ograničenja, kako na ličnom tako i na socijalnom planu. Obuhvata odnos prema dugoročnim ciljevima i specifičan odnos prema drugima. Ako je ova potreba neadekvatno zadovoljena, odnos prema ciljevima ogleda se kroz postavljanje previsokih standarda ili kroz nedovoljnu samokontrolu. Odnos prema drugima karakteriše to što im se, u odnosu na sebe, daju manja prava i manje kompetencije. Osobe sa nekom od shema sa ovog domena mogu delovati sebično, razmaženo, neodgovorno ili narcistično. Porodice iz kojih potiču odlikuje neprimeren stepen zahtevnosti (ili su prezahtevne ili previše popustljive) i neadekvatno zadovoljavanje potreba. Ovakvi, ekstremni vaspitni stilovi dovode do neadekvatne samokontrole (u smislu da je preterana ili nedostajuća) i do nepoštovanja tuđih potreba i opšte-važećih pravila ponašanja
• Sloboda da se izraze potrebe i emocije: proizlazi iz potrebe da se emocije iskomuniciraju i da se na osnovu toga dobije povratna informacija koja će validirati i uvažiti postojeće stanje. Deca koja nemaju mogućnost da sa svojim roditeljima slobodno izraze kako se osećaju, u riziku su da ne razviju sposobnost prepoznavanja i izražavanja sopstvenih emocija drugima što je osnova emocionalne inteligencije, jedan od preduslova mentalnog zdravlja i osnova  za stvaranje produktivnih veza i odnosa. 
• Spontanost i igra: Igra je dečja potreba jer omogućava rast i razvoj. Kroz igru deca uče različite veštine od motoričkih sposobnosti, preko razvoja mašte i kreativnost do socijalnih veština.  Spontanost igre omogućava deci da komuniciraju o svojim emocijama, da misle i rešavaju probleme u prijatnom setingu koji sami kontrolišu i u kome zadovoljstvo dolazi iz njihovih slobodno osmišljenih aktivnosti i pravila.  

Postojanje i postavljanje granica je veoma važna tema koju svakako treba otvoriti u radu sa porodicom. Mnoge porodice  ponekad nisu ni svesne da imaju prilično definisana pravila, kao i da imaju kapaciteta da utiču na funkcionisanje svojih članova. Zato je sa porodicama veoma važno otvoriti ova pitanja, a u zavisnosti od životnog stila porodice, početi od najjednostavnijeg: kada se u porodici ustaje i ide na spavanje? do toga kakva su pravila u odnosu na izlaske, domaće zadatke i sl..

Monitoring ili nadzor je treća ključna roditeljska funkcija koja ima poseban značaj kada su u pitanju porodice dece sa problemima u ponašanju/u sukobu sa zakonom. Intervencije u ovoj oblasti mogu doneti velike benefite jer pored činjenice da pojačanim roditeljskim nadzorom obezbeđuje bezbednost dece i smanjuju mogućnosti anti-socijalnog ponašanja,  stvaraju se uslovi za veća porodičnu kohezivnost, uvodi se struktura i red u porodično funkcionisanje, a deca dobijaju poruku da se o njima brine i da su sigurna.

U oblasti razvoja kompetentnosti roditelja zadatak stručnjaka je da:

• Modelira neadekvatne interakcije sa decom
• Obezbedi edukativne sadržaje o roditeljstvu i dečjem razvoju
• Podstiče roditelje da učestvuju, posmatraju, postavljaju pitanja, istražuju i preispituju pitanja roditeljstva i isprobavaju nove strategije
• Pomaže roditeljima da pozitivno utiču na dečiji emotivni i socijalni razvoj
• Modelira negujuće odnose roditelja prema deci 

Kao i u ostalim oblastima, stručni radnik koji radi sa porodicom ove aktivnosti može da sprovodi tokom neposrednog, individualnog rada sa roditeljima, obezbeđivanjem pisanih informacija i literature, i organizacijom grupnih edukativnih aktivnosti. 

Nastavite sa čitanjem: Podsticanje socijalne povezanosti porodice

Preporučena literatura:

Stričević, I. (2011) Jačanje roditeljskih kompetencija kroz programe obrazovanja roditelja, www.ffzg.unizg.hr

Martinko, J. (2012) Radionica – metoda interaktivnog učenja i poučavanja odraslih. Andragoški glasnik Vol. 16, br. 2.