„Sve smo probali, ali ništa ne vredi“ – kako podržati roditelje kada iscrpe svoje snage i veštine u vaspitanju dece
Piše: doc.dr Jelena Tanasijević
Porodica ima veoma snažan uticaj na razvoj, napredovanje, formiranje identiteta dece i adolescenata. Kroz porodični model, vrednosti, uverenja i očekivanja odraslih dete gradi sliku o sebi, a takođe kroz odnos sa roditeljima dobija poruku o svetu u kom živi i svom mestu u tom svetu. Odnosi u porodici, komunikacija, povezanost, poverenje utiču na razvoj deteta, na razvoj i jačanje samopouzdanja i samopoštovanja. Upravo, uloga roditelja jeste da pruže emocionalnu toplinu, podršku, razumevanje, podsticaj svom detetu. Imajući u vidu sve ovo vidimo koliko je jak uticaj porodice i koliku zapravo moć porodica ima kada je razvoj deteta u pitanju.
Sa druge strane, pojedini roditelji, usled svojih nepovoljnih, nekada i teških iskustava u periodu odrastanja, kao što su zanemarivanje od strane roditelja, porodično nasilje, bolest bliskih članova porodice, gubici bliskih osoba i slično mogu u značajnoj meri uticati na kapacitete za brigu o svojoj deci. Takođe naučena ponašanja i poruke koje su roditelji dobijali kroz svoje odgoj, kao i modeli roditeljstva, se često preslikavaju i ugrađuju u vaspitni stil i roditeljske prakse koje primenjuju prema svojoj deci. Sa druge strane, mnogi roditelji su okupirani profesionalnim obavezama i usled toga ne uspevaju da budu dovoljno aktivno uključeni u život svog deteta.
Samo odrastanje deteta i promene koje nužno nosi razvoj, za pojedine porodice predstavljaju izazove i teže se snalaze u tranzicionim periodima. U tom smislu, dešava se da se teže povezuju sa svojim detetom koje je na primer u fazi adolescencije, pokušavaju da primene strategije i rešenja koje su ranije koristili, ali to sada najčešće ne daje očekivane rezultate. Usled toga ostaju „zaglavljeni“ u toj tranzitornoj tački, zbunjeni i uplašeni i teško se snalaze da razumeju koje poruke se kriju iza ponašanja deteta. Ponašanje deteta nekada može ukazivati i na to da u samoj porodici postoje određeni problemi, nerazumevanje, zamor i drugo, te kada se to prepozna kažemo da je dete kroz svoje ponašanje ispoljilo simptom. U tom kontekstu simptom može čak predstavljati i posledicu disfunkcionalnih porodičnih odnosa, te je značajno raditi sa celokupnim porodičnim sistemom. Tada je potrebno raditi na osnaživanju roditelja i uspostavljanju roditeljskog saveza, izgradnji porodične hijererhije, uspostavljanju porodičnih pravila, granica, kao i građenju međugeneracijske koalicije.
Da bi se postigle promene u funkcionisanju porodice često je potrebno više raditi sa samim roditeljima kako bismo kroz to povećali njihove kapacitete da razumeju svoje dete i da razviju veštine kako da mu pomognu. Kroz rad sa njima tražimo odgovore na pitanja „šta znači određeno ponašanje deteta koje ih brine, zašto se to baš sada dešava“, da li dete svojim ponašanjem možda želi da održi porodicu na okupu, da li želi da dobije više pažnje, da li želi da pokaže roditeljima da je poraslo i da mu nije potrebna zaštita kakvu je imalo kada je bilo mlađe i sl. U ovom delu često nailazimo na nerazmevanje roditelja koji očekuju da će profesionalci raditi više, nekada i samo sa detetom, kako bi se dete „promenilo, vratilo na staro“ i slično. U tim situacijama roditelji najčešće ne uviđaju sopstveni uticaj i kako kroz svoje ponašanje i relaciju modeluju odnos sa detetom, a zapravo imajući u vidu moć koju porodica ima na razvoj deteta, roditelji su neizostavni u ovom procesu podrške detetu. Takođe je važno napomenuti i da čak i kada izražavaju spremnost da sarađuju i budu podrška detetu u procesu tretmana budu iznenađeni koliko je nekada teško i izazovno raditi na sebi. Postizanje promene, prihvatanje sebe i svog deteta, bezuslovno, jesu najčešći željeni terapijski rezultati, ali sam proces nije jednostavan. Zahteva posvećenost, uključenost, doslednost, jasne granice. Rečenice koje često čujemo od roditelja su „sve sam probao/probala i ništa ne deluje“. Upravo ove rečenice govore o tome koliko se roditelji nekada osećaju bespomoćno, ali sa druge strane se i pitamo da li su baš sve preduzeli, da li je nešto moglo drugačije, da li su bili uporni i istrajni u dostizanju ciljeva i željene promene. Najčešće se otkrije da ipak postoji još toga što može da se uradi, ali da treba osvestiti da promena neće doći brzo, da je potrebno uložiti trud i napor da bi se to dogodilo, kao i da umesto usmerenosti samo na problem, treba usmeriti snage na traženje rešenja kako bi se postigla željena promena.
