Ne poznajem roditelja koji se probudi i pomisli: ,,O, kako bih samo želeo da moje dete danas uradi nešto zbog čega bih morao da ga udarim!’’  Sa druge strane, poznajem veliki broj roditelja koji priznaju da batinu koriste kao vaspitno sredstvo, jer u datom momentu ne znaju kako drugačije.

Istina je da roditelj koji tuče svoje dete (kako god, otvorenim dlanom, ”malo po guzi”, ošamari ga ili već nekako drugačije ’’disciplinuje’’) u tom momentu JESTE RODITELJ KOJI JE IZGUBIO KONTROLU NAD SOPSTVENIM PONAŠANJEM, roditelj koji je frustriran i često preplavljen besom. Roditelj u takvom stanju kaznu, a pogotovo fizičku,  ne može koristiti racionalno.

Odgovorno tvrdim da ne postoji  ni jedna jedina situacija u kojoj je fizička kazna opravdano sredstvo vaspitanja dece. To je, ponavljam, samo odraz prethodne frustracije roditelja.

To možemo promeniti jedino edukacijom roditelja. Lekcija broj 1 u svakom slučaju bi bila kontrola besa.

Ako ste do sad bili zauzeti pokušavajući da kontrolišete svoju decu, verovatno niste razmišljali o mogućnosti da rešavate probleme tako što ćete kontrolisati svoje  ponašanje i donositi odluke u vezi sa svojim postupcima, umesto da pokušavate da naterate svoju decu da nešto urade.

Umesto da kažete nešto što zapravo ne mislite i nađete se usred zbrke, idite korak unazad i posvetite pažnju onome što planirate da uradite. Najbolje je da razmislite pre nego što progovorite.

Evo nekoliko primera:

1. Majka je shvatila da se stalno ponavlja i da niko ne sluša šta priča. Na posletku rekla je svojoj deci da će se postarati da pridobije njihovu punu pažnju i da će reći šta ima samo jednom. Ako imaju neka pitanja, rado će odgovoriti na njih, ali više neće ponavljati ono što je rekla. Čvrsto je ostala pri svojoj odluci i ubrzo je primetila da je deca slušaju sa više pažnje kada im nešto govori. Ako nisu pažljivo slušala, pitala bi brata ili sestru šta je mama rekla.

2. Roditelj je primetio da njegova deca odlažu izradu domaćih zadataka do vremena kada treba da se ide na spavanje, da bi tek onda zatražila pomoć. Rekao je da će im pomagati oko domaćih zadataka svake večeri oko sedam do devet. Jednom prilikom je jedno od dece došlo kod njega u 21.30 da uči za test, a on se samo nasmejao i rekao: ”Znam da ti je potrebna moja pomoć i vrlo rado ću ti pomoći bilo koje večeri ove nedelje od sedam do devet. Ovoga puta si prepušten sam sebi”. Roditeljima je lako da se u ovakvom trenutku sažale na dete ili pomisle kako bi bilo dobro da mu daju još jednu šansu (nakon ”rekao sam ti” predavanja). Ali problem ćete lakše rešiti ako imate hrabrosti da sprovedete u delo ono što ste obećali, zato što na taj način dajete priliku detetu da nauči nešto iz svog ponašanja. Imajte na umu da ovo uspeva samo ako preskočite zanovetanje, podsećanje i predavanje.

3. Napadi besa i plakanja tokom kupovine mogu se izbeći ako roditelj odvede dete sa sobom u kola onog trenutka kada počne da vrišti ili dobije napad besa. Sve što roditelj treba da kaže je: ”Vratićemo se u prodavnicu čim budeš spreman”.

Ako kažnjavanje uči decu lošim lekcijama, šta treba da činimo kako bismo podizali decu koja žele da rade ispravne stvari i da nalaze ispravne izbore? Vođstvo s ljubavlju. To uključuje postavljanje granica, pri tome vodeći računa o detetovim osećanjima.To uključuje povezanost.  Biti dobar model. I mnogo, mnogo ljubavi.

Izvori: Žana Erdeljan, dipl. psiholog, Dijana Radojković, pedagog i sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne Discipline, Džejn Nelsen, Lin Lot i Stiven H. Glen ”Pozitivna disciplina od A do Š”