Piše: Timea Kukla

Vikanje na decu se obično ne dešava zato što smo loši roditelji. Obično dolazi posle desetog ponavljanja iste rečenice, usled umora, buke ili osećaja da nas dete uopšte ne čuje. Gleda kroz nas, radi po svom, a mi pucamo po šavovima. U tom trenutku sve što znamo o strpljenju i „pozitivnom roditeljstvu“ nestaje kao da nikada nije postojalo.

Zašto dolazi do vikanja na decu?

Vikanje na decu je najčešće posledica preopterećenja roditelja. Umor, stres, manjak podrške, konstantne obaveze i osećaj da gubimo kontrolu nad situacijom guraju nervni sistem u stanje preplavljenosti. Kada mozak pređe u „bori se ili beži“ režim, racionalno razmišljanje se gasi a glas postaje oružje za kojim posežemo.

Roditelj tada ne viče zato što želi da povredi dete, već zato što mu je kapacitet za smiren odgovor iscrpljen.

Šta nauka kaže o vikanju na decu?

Istraživanja pokazuju da vikanje na decu može biti podjednako štetno kao i fizičko kažnjavanje. U dvogodišnjoj studiji utvrđeno je da deca koja su često izložena gruboj verbalnoj disciplini razvijaju iste obrasce ponašanja kao i deca koja su fizički kažnjavana. Ova deca ispoljavaju više agresije, više besa i više problema u samokontroli. Drugim rečima, vikanje na decu ne smanjuje problematično ponašanje, ono ga dugoročno pojačava.

Kako vikanje na decu utiče na dečiji mozak i emocije?

Psihoterapeut i klinički supervizor Elana Šurs objašnjava da postoji razlika između glasnog upozorenja i vikanja. Glasno „Stani!“ u opasnoj situaciji služi da zaštiti dete. Ali objašnjavanje, kritikovanje i vređanje kroz povišen ton spada u vikanje na decu koje je za njihov nervni sistem izuzetno stresno.

Taj stres pokreće lučenje kortizola – hormona koji, kada se prečesto luči u detetovom telu može da utiče na razvoj moždanih struktura zaduženih za emocije, samoregulaciju i pamćenje.

Kada se dete posle vikanja „smiri“, to ne znači da je naučilo nešto korisno. To znači da se uplašilo. Vikanje na decu stvara strah od osobe od koje dete zavisi, a taj strah je osnova za kasniju anksioznost, agresiju i lošu sliku o sebi.

Zašto vikanje na decu ne menja ponašanje dugoročno?

Vikanje na decu može privremeno da zaustavi ponašanje, ali ono ne uči dete zašto je nešto pogrešno. Dete uči samo jedno: „Ako ne uradim kako mi kažu, roditelj će se naljutiti i vikati.“

To je poslušnost iz straha, a ne iz razumevanja. Kada strah nestane, nestaje i „dobro ponašanje“. Zato se isti problemi iznova vraćaju, pa roditelj sve češće poseže za vikanjem. Polako ali sigurno, dinamika između deteta i roditelja se narušava i dolazi do začaranog kruga.

Kako disciplinovati dete bez vikanja?

1. Ako osetite nalet besa, zastanite. Udahnite. Izbrojte do deset. Tek tada reagujte.
2. Priđite detetu, uspostavite kontakt očima i mirnim, ozbiljnim tonom objasnite šta nije u redu i kako to može da se popravi. Granice su važne – ali ne moraju da dolaze kroz vikanje na decu.
3. Ako mislite da su vikanje, ponižavanje i vređanje jedini način da dete „shvati“, zapitajte se da li biste isto tako govorili svom detetu pred osobom čije mišljenje vam je važno, recimo pred šefom ili kolegama. Ako je odgovor ne, onda znate koliko je ovakva disciplina štetna. Ako je odgovor da, razmislite o tome.
4. Deci su potrebni razumevanje, poštovanje i pažnja. Kada toga nema, ponašanje često postaje način da to traže. Poštovanje gradi poverenje, poverenje stvara sigurnost, a sigurnost omogućava detetu da izraste u stabilnu i zdravu osobu.

Na kraju, ako sledimo ovaj recept, imaćemo psihički zdravo dete koje će jednog dana izrasti u zdravu odrasla osobu. Zar to nije cilj svakog roditelja?