Možemo da se složimo, svi smo nekada vikali na svoju decu. Nakon desete opomene da dete nešto ne uradili, ili da to konačno uradi, i nakon oglušenosti na naše reči… Da. Dolazi vikanje. Najčešće u tom naletu frustracije, sve što smo ikada naučili o pozitivnom roditeljstvu nestaje kao da ga nikad nije ni bilo.

Koliko je vikanje korisno? Roditelji umeju da pronađu milion razloga zašto viču, ali ostavimo sada izgovore po strani. Hajde da razmislimo o ovome: Da li smo se ikada osećali dobro, motivisano i veselo nakon što je neko vikao na nas?

Sigurno ne.

Novo istraživanje pokazalo je da vikanje na decu može biti jednako štetno kao i udaranje; u dvogodišnjoj studiji, otkriveno je da su efekti grube fizičke i verbalne discipline zastrašujuće slični. Velika je verovatnoća da će dete na koje roditelji viču ispoljiti problematično ponašanje – agresiju, bes, želju za fizičkim obračunom… A to će samo izazvati još više vikanja. Tužan ciklus kom nema kraja, i u kom se niko ne oseća dobro.

„Ali naši roditelji su vikali, i tukli su nas, i evo nas – dobro smo ispali!“

Gubitak kontrole i frustraciju dečijim ponašanjem ne treba pravdati obrascima naših roditelja. Upravo je ovo odličan dokaz da se vikanjem i fizičkim kažnjavanjem ništa ne menja – nego se taj način discipline prenosi na sledeću generaciju koja će takođe smatrati da je mnogo bolje povisiti glas, i reći detetu da je glupo i nesposobno, nego ga smireno staviti ispred sebe i objasniti mu šta je uradilo pogrešno.

Psihoterapeut i klinički supervizor Elana Šurs smatra da „je vikanje opravdano kada glasom želimo detetu da dočaramo hitnost.“ Dakle, glasno „Hej, ne stavljaj prst u utičnicu!“ nije zlostavljanje. „Ono što je štetno je objašnjavanje i vređanje kroz viku. Deca imaju izuzetno osetljiv nervni sistem. Vikanje je za njih stresno, a izrazi lica koji prate vikanje – zastrašujući.“ – dodaje Elana. „Stres podrazumeva lučenje hormona kortizola koji ima moć da izmeni strukturu detetovog mozga.“

Dete se ne nakon vikanja roditelja plaši, zato postaje opreznije, tiše ili menja ponašanje. Strah od osoba od kojih zavisi kod deteta stvara odličnu podlogu za razvijanje anksioznosti, agresije i loše slike o sebi. Dete stiče utisak da je loše i bezvredno, čim je roditelj toliko frustriran njegovim ponašanjem. Dete koje je izloženo vikanju i ponižavanju, postaće odrasla osoba koja želi svima da ugodi, a svoje potrebe ostavlja po strani.  

Šta možemo da uradimo ako je dete neposlušno?

1. Ako osetite nalet besa, zastanite. Izbrojte do 10. Tek onda recite detetu gde greši. Budite jasni i ozbiljni, nema potrebe za vikanjem, sve možete reći normalnim tonom glasa.
2. Uspostavite kontakt očima sa detetom. Dete će iz vašeg pogleda znati da ne radi nešto kako treba. Kada zastane, recite mu da je to ponašanje neprihvatljivo, ali da može da se popravi, pa mu recite i kako.
3. Ako mislite da je vikanje, ponižavanje i vređanje jedina delotvorna vaspitna mera, zapitajte se da li biste vikali, vređali i ponižavali svoje dete pred osobom od autoriteta koja vam je važna, recimo pred svojim šefom ili kolegama sa posla?
4. Pokažite detetu razumevanje i poštovanje, i pružite mu pažnju. Njegovo neprihvatljivo ponašanje je verovatno proisteklo iz nedostatka jedne ili sve tri stvari. Poštovanje vodi do poverenja, a poverenje do osećaja sigurnosti. Sigurnost obezbeđuje autentičnost i slobodu, a to znači – psihički zdravo dete koje će jednog dana postati zdrava odrasla osoba. Zar to nije zajednički cilj svih nas?

Timea Kukla