Nakon što je Vlada Srbije rekla „da“, „Tijanin zakon“ čeka odluku narodnih poslanika. Od njih sada zavisi da li će biti promenjen sporan član 72. Zakona o policiji, koji ne definiše precizno načine i vreme potrage za nestalim licem.
Smatra se da će izmene koje je inicirao Igor Jurić, otac tragično nastradale Tijane Jurić, sistem učiniti efikasnijim i bezbednijim.
U razgovoru sa srpskim advokatom i bivšim javnim tužiocem, Zoranom Jakovljevićem, govorimo o inicijativama nekoliko roditelja u Srbiji da se nakon smrti njihove dece promene odredbe zakona koje su se pokazale kobnim i sa tragičnim ishodima.
Nakon Zojinog, Tamarinog i Marijinog zakona, pred narodnim poslanicima je i „Tijanin zakon“, izmena dela postojećeg Zakona o policiji. Šta nam danas govori situacija u kojoj roditelji moraju da iniciraju izmene članova pojedinih zakona? Da li su ti zakoni u startu loše napisani?
Zoran Jakovljević: Sa velikom žalošću moram konstatovati da je bilo potrebno da nestane nekoliko mladih života, pa da se društvena zajednica, pojedini državni organi i stručna javnost trgne iz potpune učmalosti i uradi ono što je bilo neophodno uraditi daleko ranije. U momentima tranzicije u kojoj se našla naša država, zaboravilo se na to šta je svrha pravnog sistema, šta je osnovna crta funkcionalnosti pravosudnog sistema, odnosno motivacija određenih zakona i normativnih rešenja. Mi smo u poslednje vreme bili vešti samo u jednoj stvari – da prepišemo zakone nekih drugih država, ali smo bili toliko loši da ono što je zaista vredno izignorišemo, što me tera da pomislim da mi u stvari kao društvo nikada i nismo imali želju da istinski rešimo probleme naše države, zaštitimo nejake i one kojima je zaštita najviše potrebna, već smo sve činili iz nekih marketinških razloga i s motivacijom lakih poena i isticanju u oročenom vremenskom intervalu.
Tri od navedena četiri zakona tiču se bezbednosti naše dece, koliko društvo dobija njihovim usvajanjem ?
Zoran Jakovljević: Mišljenja sam da naša država ima dobre zakone, međutim, problem je u nama, odnosno u tome što mi, pravnici i službena i odgovorna lica, nikada odredbe naših zakona nismo tumačili u njihovom najboljem duhu, nego smo kao jedna izrazito primitivna nacija, uvek tražili „rupe“ u zakonu i trudili se da postojeće propise izigramo i u tome se ogledala naša pravnička veličina i tradicija.
Kako posmatrate odgovornost države u prihvatanju ovih izmena koje su, gledano realno i iz ugla široke javnosti, očigledno opravdane?
Zoran Jakovljević: Oni koji sede u skupštinskim klupama ne shvataju zašto su tamo i šta je njihova uloga i uloga državnog organa kojeg predstavljaju, ruke dižu i tastere stiskaju samo kako bi se promovisali i bili viđeni na naslovnoj strani nekih dnevnih novina. Uprkos tome, postoje roditelji, braća, sestre, babe i dede, koje su ljudski bol i patnja, kao i ljubav prema onima koje su izgubili, naterali da nešto preduzmu u cilju sveopšteg dobra i zaštite neke druge mlade živote. Upravo stoga ističem da je bila veoma značajna uloga i inicijativa roditelja dece žrtava. Ali verujte mi da usvojeni zakoni, ukoliko se ne budu primenjivali u svom osnovnom duhu, predstavljaće još jednu farsu u nizu onih koje smo mogli da vidimo u poslednje vreme. Napred pomenuti zakoni, u svakom slučaju su pokazatelj da se ipak nešto pokrenulo s mrtve tačke, ostaje samo da se vidi u kojoj meri i s kojom ozbiljnošću će ih državni organi praktično implementirati u pravni sistem. Potpuno sam siguran da postoje oni, a pre svega mislim na organe MUP-a koji i pored teške situacije, nedostatka ljudstva i tehničko-materijalnih sredstava, daju sve od sebe i ove odredbe primenjuju u zaista najboljem duhu pravne norme.
Vaše mišljenje kao pravnika, a zatim i građanina Srbije, konkretno o značaju usvajanja „Tijaninog zakona“.
Zoran Jakovljević: Mislim da je pouka svega napred iznetog, da kao društvo i nacija moramo biti mudri i elokventni i preventivno delovati u kolektivitetu u odnosu na sve nedaće koje nas mogu zadesiti, a ne od naše dece praviti religijske mučenike.
Bojana Latinović
Foto: kurir.rs
