Svi odrasli su prethodno bili deca (ali se malo njih toga seća).

Antoan de Sent-Egziperi

Šta u životu jednog čoveka predstavlja četrdeset godina? Sa ove vremenske distance, govorimo o 2055. godini. Za mene da ako budem imala sreće, sa sedamdesetjednom godinom, sedim na tremu planinske vikendice s predivnim pogledom na niziju, posmatram zalazak sunca dok u krilu ljuljam unuče, držim svog voljenog čoveka za ruku i udišem miris lavande. Za tamo nekog, meni nepoznatog i stranog, Dragana Đurića da sa svojih sedamdesetpet s torbom u ruci, bez prijatelja, porodice i mogućnosti da se uklopi u novonastali svet, napušta zatvorski krug i izlazi kao slobodan čovek koji je okajao svoje grehe za svirepo ubistvo. A šta to znači za tebe?

O NADI

Tijana… ime sazdano od dve lične zamenice i još jednog sloga. (TI JA NA) Iz toga proizilazi da ono u sebi ima i tebe i mene. To je bila tvoja priča, sutra može biti moja, a prekosutra ko zna čija. Iz tog razloga poslednji slog tvog imena vezujem za nadu. Kažu da ona ostaje na dnu Pandorine kutije nakon što su iz nje izašla sva zla. Jedni to tumače kao sreću, drugi kao nesreću, ali meni se čini da bez nje ne možemo da idemo dalje. Ako ona, nada, ne postoji, izgleda mi da je sve uzalud, jer neophodna je ovom svetu kako bi mogao da nastavi da funkcioniše. Nada u bolje sutra, u dobre ljude, u lepši svet, u Tijanin zakon… Nada u to da je pravda zadovoljena i da ti nisi uzaludno izgubljena.

O PRAVDI

Pravde nema. Nema je danas kao što je nije bilo vekovima ranije, kao što je neće biti u vekovima koji dolaze, ali mi koji ostajemo moramo da pronađemo način da shvatimo, prihvatimo, pronađemo način da živimo s tim saznanjem…ili koja god reč to da opisuje. Ne može da postoji pravda i razuman način da objasni zašto jedno biće već na početku svog puta treba da napusti ovaj svet i zaputi se u neki drugi. Sve i da je taj neki novi svet i najbolji, odbijam da razumem zašto je to tako.
Kažu da ljudi koji izgube nekog imaju pravo na tugu i bol, nekako mi se čini da im je on jedino zagarantovan. Oni žale za ljudima, a ne za njihovim godinama ili načina na koji su otišli. U tvom odlasku, međutim, ima previše toga što parališe svakog.

O ZVERIMA

Šta čoveka natera da postane zver? Mnogo je književnih dela koja nas uče da je, nažalost, čovek najveći predator koji je ikada živeo na ovoj planeti. Grabljivcima je u prirodi da budu nemilosrdni lovci, zato je tu ljubav da nas odvrati od tog nagona. Ti si dokaz za to da ona, ljubav, postoji u svom najnežnijem obliku, jer svojim si odlaskom uspela da u svima, emotivno sposobnim, probudiš najtoplija i najiskrenija osećanja. Ljubav, nežnost, saosećanje, bol zbog tvog odlaska, bes i jed, a to danas nije lako. Dokaz si za to da divna bića obitavaju na ovom svetu i da moramo da ih negujemo kako bi nas učinila boljim, kako bi nam dala snagu da se izborimo sa svim izazovima. Tvoj odlazak je dokaz da postoji i istinsko zlo. I mada bi se najradije s njim obračunali na način kako se to čini u romanima epske fantastike, ti nas podsećaš da bismo se tada poistovetili sa samim zlom. Činiš da ostanemo ljudi, jer suviše si čista da bismo uspomenu na tebe kaljali na takav način.

O NAMA SAMIMA

Ovih dana na toliko popularnim društvenim mrežama brojni citiraju rečenice iz Malog princa, neprevaziđenog bisera mudrosti, nežnosti i bezuslovne ljubavi. Odgovorno tvrdim, sa svojih trideset i sitnim kusurom, koliko je to moguće: kada bi ljudi posvetili više pažnje tome čemu nas uči taj vanzemaljski dečak, ovo mesto bilo bi ugodnije za život.

– Čovek je usamljen među ljudima.

– Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima.

– Moram podneti dve-tri gusenice ako želim da upoznam leptira.

– Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva.

– Od svakog treba tražiti samo ono što može dati.

Ti si dala nešto neprocenjivo, najvrednije. Dala si život. Sada mi moramo da učinimo sve da tvoja žrtva ne bude uzaludna.

Bila si srećno i razigrano dete, mnogi te nazivaju anđelom, jer deca su anđeli sama po sebi, ali ti si nas svojim tužno kratkim boravkom među nama podsetila na to šta znači biti čovek. Naučila si nas da zastanemo, zapitamo se i analiziramo šta nam se to dogodilo i kako smo dopustili da delimo životni prostor sa onima i onakvima koji su u stanju da svojim obitavanjem ugase sjaj zvezde. Ona je, međutim, ugašena samo ako mi to prihvatimo, ako zverima dozvolimo da bude po njihovom. Ti u našem sećanju sijaš snažnije nego ikad i podsećaš nas da pravda nije ono što će neki notar napisati, već način na koji ćemo mi nastaviti… Jer, sistem ne može da pobedi ljudskost. Isto kao što ljudskost mora da podstakne sistem da konačno donese zakon koji će se zvati po tebi. Samo na taj način taj isti sistem prestaće da kalja uspomenu na tebe, bezbrižno, srećno i razigrano dete koje živi u svima nama.

Moni Marković