Tijaninu sudbinu svi smo preživljavali na neki svoj način.

A kako su je preživljavali oni do kojih nam je najviše stalo i zbog kojih i živimo i sve ovo i radimo, pročitajte u pismenom sastavu Tijanine školske drugarice.

Svako od nas dok je išao u školu, na početku svake školske godine pisao je sastav na temu “Kako sam proveo letnji raspust”, ali nadamo se da nikada više nijedno dete neće morati da svoje letnje raspuste opisuje kao Tijanine drugarice i drugovi.

Sastav Anđele Gabrić – “Nikada nisam volela sastave”
Subotica, 01.09.2014. godine

Profesori, nastavnici, učitelji, ne… nemojte mi zadavati zadatak da napišem sastav o tome kako sam provela letnji raspust.

Ovo je najteži, najduži i najgorči raspust moga života. Na ovom raspustu mojoj drugarici su oduzeli mladost, život. Meni su oduzeli deo srca, oduzeli su mi sliku bezbrižnog detinjstva. Oduzeli su mi miran san.

A zašto?

Subota jutro, taj crni 26.07.2014. godine, nikada neću zaboraviti osećaj kada me tata budi ujutru pre nego što će poći na posao da mi dok je još on tu saopšti da je Tijana nestala.

Iznenađenje, zbunjenost, neverica, smenjivali su se iz sekunde u sekundi u mom telu, glavi i srcu. Kako nestala? Gde je otišla? Ko ju je oteo, kome je ona naudila, ko ima srca taknuti jedno tako nevino stvorenje?

Trinaest dana trajala je mučna potraga za našom drugaricom. Za tih trinaest dana svi, ali svi i ja i moji roditelji i moji drugari, svi smo do zadnjeg atoma snage, svim srcem, verovali da je Tijana tu, da će se vratiti i ponovo zapevati.

Ali ne… U noći između 06.08. i 07.08.2014. godine, negde oko ponoći, spremajući se za spavanje kao i svako drugo veče tih trinaest dana, prvo sam pogledala ima li nekih vesti za Tijanu. Neopisiva sreća me je obuzela kada sam videla da su objavili vest da su pronašli otmičara.

Budim mamu sa divnim vestima. Ona trči, pali računar, javljamo svim poznanicima. Nikada u životu nisam osetila toliki naboj emocija, toliku sreću.

Nažalost sve je brzo prekinuo jecaj moje mame koji se čuo iz susedne sobe.

Dotrčala sam u momentu i videla mamu kako plače, jedva progovorivši saopštila mi je da moja Tića nije više tu i da se nikada, NIKADA neće vratiti.

 „To nije istina, ne, to nije istina“, bilo je sve što sam uspela kricima da iznesem iz svog srca.

Ali da, to je bila istina. Istina koja me probudi svako jutro, sa kojom zaspim svako veče, to je istina o kojoj bez prestanka razgovaram sa svojim i njenim drugarima pokušavajući da objasnim sebi!

ZAŠTO? Odgovora nema…

Od dana kada je nestala do današnjeg dana svaki minut pomislim na Tijanu, žalim što neke trenutke nismo iskoristile bolje, lepše, pametnije. Sretna sam što sam uopšte i imala priliku da budem deo njenog života. Pamtim svaku njenu otpevanu pesmu, svaki njen osmeh, svaki blagi pogled. Ništa više neće biti isto bez nje. To mi je jasno!

I zato Vas molim, nastavnici, profesori, učitelji nemojte mi zadavati tu čuvenu temu posle raspusta.

Danas prvog septembra i ona je trebala biti deo novog početka u našim životima, možda i najlepšeg dela detinjstva – srednjoškolskih dana, ali nije.

To boli kao što boli činjenica da sam na ovom raspustu doživela nešto što sa 15 godina nisam trebala, ostala sam bez drugarice.

Verujte mi nije deo raspusta sahraniti drugaricu!

I kao što je Tijana u svom maturskom sastavu napisala: „ne volim rastanke“.