PRIČA O NESEBIČNOJ PODRŠCI BELGIJSKE PORODICE

Priča o porodici Charlier, Anne, Lucu i njihovo šestoro dece, jednako je zanimljiva onima koji ih poznaju godinama, i onima koji ih znaju tek jedan dan. 

Rođeni Belgijanci, Anne i Luc, danas svoj biznis vode i van granica Belgije, u Luksemburgu i Švajcarskoj. Dok je Luc Charlier orijentisan ka vođenju uspešnog biznisa na polju informacionih tehnologija i izradi softvera, Anne je u belgijskom gradu Tellinu predsednica istoimenog fudbalskog kluba.

Čak četvorica sinova od njihovo šestoro dece, u jednom momentu opredelila su se za fudbal. I danas se prepričava utakmica u kojoj su igrali Luc i trojica sinova, kada su i dobili simpatičan naziv -„4 Charlier“. U istoj utakmici igrao je i Tijanin otac, Igor Jurić, a njihovo poznanstvo počelo je i pre tog meča, i traje i danas.

Charlierovi su među prvima bili uz porodicu Jurić u tragediji koja se dogodila. Njihova podrška, i dolasci u Srbiju nakon tragičnog događaja, nemerljivi su. Od prvog dana, oni su bili uz porodicu, uz inicijativu za donošenje Tijaninog zakona, prisustvovali su prvom Festivalu „Glas anđela – Tijana Jurić“ u Svetozaru Miletiću, učestvovali u humanitarnim aktivnostima „Fondacije Tijana Jurić“.

Njihovi gestovi neće biti nikad zaboravljeni.

Anne i Luc danas pričaju za portal tijana.rs, o odnosu prema životu, porodici, sportu, o njihovim dolascima u Srbiju.

Da li možemo reći da je sport danas „deveti član“ Vaše porodice?

Luc: Ne mogu da kažem da je sport kao član naše porodice, ali je istina da čini važan deo naših života. To je jedna od glavnih tema tokom obroka, a i inače.

Anne: Slažem se sa Lucom. Sport je važan segment u našoj porodici, ali nije kao član. I pored zajedničkih interesovanja, svako od nas ima i neka svoja lična interesovanja. Ali sport, naročito fudbal, “oduzima” veliki deo našeg vremena. Ja se ne bavim sportom, ali sam predsednica fudbalskog kluba “Tellin” u našem malom gradu.

Kako je sport „ušao“ u vaše živote?

Luc: Pratio sam svog oca na fudbalskim utakmicama, kada sam bio vrlo mlad. U našem malom mestu, fudbal je pre 40 godina bio jedini sport koji je bilo moguće igrati. Danas se to promenilo mnogo, kao što je i očigledno. Počeo sam da igram fudbal kada sam imao 11 godina, nikada nisam prestao i generalno, pratim sve sportske vesti.

Anne: Kada sam bila učenica, jedna od aktivnosti u školi bio je i sport, ali nikada nisam pripadala nekom sportskom klubu. Fudbal je ušao u moj život kada sam upoznala Luca, pre 33 godine. To je bila celina: Luc i fudbal… ili fudbal ili Luc. A Luc ne bi bio isti čovek bez fudbala, mislim. Kasnije sam naše sinove i njihove timove pratila bilo da su u pitanju fudbal, džudo, plivanje, tenis ili odbojka. Pre nekoliko godina, imali smo fudbalske utakmice tokom celog vikenda: subota ujutro, popodne, veče i isto tako je bilo i nedeljom. U 2009. godini, postala sam predsednica kluba.

Da li je sport odigrao značajnu ulogu u obrazovanju vaše dece?

Luc: Istina je da svako naše dete trenira neki sport – fudbal, tenis ili odbojku. Važno je da se nađe neki balans između privatnog života, porodice i društva, profesionalnog života, sporta, hobija, tako da moram priznati da je pomogao.

Anne: Svakako, sport je dobar način da se fromira društveni život, da se stiču prijatelji, da se održavaju prijateljstva… Kao što smo mi upoznali Igora. Međutim, teško je zadržati privatni život kada su svi članovi velike porodice kao što je naša, uvek van kuće jer se bave sportom. Mislim da je dobra stvar što sam u jednom trenutku ostala kod kuće da uspostavljam ravnotežu među svim tim aktivnostima.

Od početka ste bili uz porodicu Jurić – dali ste im veliku ljudsku podršku u izuzetno teškim momentima, čak i onda kada su kao roditelji počeli su da se bore za donošenje zakona koji nosi ime njihove ćerke. Kakvo je Vaše mišljenje o zakonu, među prvima ste koji su ga podržali čak iako niste državljani Srbije?

Luc: Zakon je izuzetno važan, jer se direktno odnosi na bezbednost dece. Pored toga, još je od većeg značaja, jer smo poznavali Tijanu i njenu porodicu. Želimo da ih podržimo u svemu što oni misle da je veoma važno.

Anne: Sva su deca na svetu važna. Podržali smo borbu za „Tijanin zakon“ jer mislim da će biti mnogo velika stvar ako se makar jedno dete spasi na taj način. Evropa nije uvek dobra opcija, ali organizacije kakav je Childfocus u Belgiji, sada su od suštinskog značaja u celom svetu. Zapravo, u Evropi sve ide tako brzo, komunikacija i protok informacija. Veoma je važno da se deca brzo pronađu. Pre nekoliko godina, Belgija je imala sličnu situaciju sa višestrukim ubicom Marcom Dotrouxom koji je ubio nekoliko devojčica, cela zemlja je bila šokirana. To je dovelo do kompletne revizije rada belgijske policije i pravosudnog sistema. Dakle, ako možemo da uradimo nešto i za druge države, za drugu decu, mi ćemo to uraditi.

Da li zakoni Belgije dobro štite bezbednost dece?

Anne: Mnogo se stvari promenilo u poslednjih nekoliko godina. Sada je bolje, ali uvek postoje perverzni ljudi, pedofili, ubice. Lično mi smeta činjenica da ne postoji doživotna kazna zatvora u Belgiji. Boli me to. Neki perverzan čovek može izaći iz zatvora nakon 30, 40 godina ili pre, ako se dobro vlada u zatvoru. To ne bi trebalo da bude moguće uopšte.

Kakav biste savet dali roditeljima, posebno onim sa malom decom?

Luc: Obrazovanje dece je veoma važno. Podrška roditelja je jedan od ključnih elemenata i igra važnu ulogu za njihovu budućnost. Veoma je važno objasniti svojoj deci osnovna pravila koja treba da slede.

Anne: Slažem se sa svim što Luc kaže. Mislim da se moramo voditi primerom. Važno je da se brinemo o svojoj deci i da provodimo vreme sa njima. Deca treba da imaju oba roditelja. Postoji veća šansa da će deca imati zdrave stavove u glavi ako su im i roditelji takvi. Važniji je kvalitet provedenog vremena roditelja sa decom, nego kvantitet, mislim. Nikada ne treba udariti dete ili bilo koga, ne treba biti nasilan… Treba biti primer. Uvek objasniti „zašto i zbog čega“… Treba razgovarati, objašnjavanje je važno u obrazovanju. Poštujte dete kao osobu… I ja se nadam, da će i oni poštovati druge ljude. Kada postanemo roditelji, deca postaju centar našeg sveta.

Dva puta ste bili u Srbiji, na Tijaninoj sahrani i na festivalu koji je bio organizovan u znak sećanja na nju. Kakav su utisak na vas ostavili Srbija i njeni stanovnici?

Luc: Oba događaja su bila jako emotivna za sve nas… Ako posmatramo Srbiju kao državu, smatram da je lepa. Primetili smo neka turistička mesta koja su napuštena verovatno zbog nedostatka novca. Mi razumemo da je rat načinio štetu i izgleda da nema značajnog poboljšanja za buduće generacije u pogledu radnih mesta, uslova za život. I to je šteta, ljudi su prilično ljupki i dragi. Za nas su posete Srbiji veoma značajne.

Anne: Svi ljudi koje smo upoznali bili su veoma ljubazni prema nama. Otkrili smo prekrasnu, ali siromašnu zemlju. Bio je potreban razgovor da razumemo način života u Srbiji. Imali smo priliku da putujemo po svetu. Ako poredimo Srbiju sa drugim zemljama, mislim da ima mnogo mogućnosti da se obnovi ekonomska aktivnost. Srbija bi trebalo da se promoviše u drugim zemljama. Belgijanci putuju u Italiju, Španiju, Francusku… Srbija izgleda tako daleko, ali i nije dalje u odnosu na jug Francuske ili sever Španije. U Belgiji se ne zna mnogo o Srbiji i zemljama koje se pripadale takozvanom „istočnom bloku“ . Nadamo se da smo, u skladu sa našim mogućnostima, ambasadori Belgije u Srbiji i obrnuto.

Luc, imate privatan biznis koji uspešno vodite u Luksemburgu. Da li postoji mogućnost da investirate u našu zemlju?

Luc: Ispitaću mogućnost da otvorim firmu u Srbiji, jednu vrstu centra za razvoj softvera. To je nešto što ću preduzeti još ove godine. Smatram da bi takav potez mogao da pomogne nekim ljudima da dobiju zanimljiv posao i steknu vizije u budućnosti i svojoj karijeri.

Bojana Latinović