Vreme u kom živimo puno je previranja. Porodica je dugo u krizi a porodični odnosi su debelo uzdrmani. Sistem vrednosti je srozan na najniže grane, a u takvom okruženju svako oblikuje svoje vrednosti i u skladu sa njima i  ponasanja  koja su često negativna.

Realnost u kojoj živimo jeste suočavanje sa neizvesnošću, teškoćama, strahom i svakodnevnim frustracijama. Ono što  pojedinac doživljava prenosi i na svoju porodicu, pa i na svoju decu. Suprotnost takvoj realnosti jeste nametanje hedonističke kulture kao vrednosti kojoj treba težiti, pa se juri za srećom u nesrećnom vremenu u kom je nesigurnost jedino izvesna.  Porodični odnosi danas više nego ikad zavise od neostvarenih snova, neostvarenh ambicija i konstantne zabrinutosti za bolje sutra.  

Nasilje koje se ispoljava u porodici postalo je na žalost neka vrsta emotivnog i socijalnog pražnjenja i ono je slika vremena u kom živimo jer je porodica slika društva.

Uzdrmani porodični odnosi, nesigurni roditelji i još nesigurnija deca gladna pažnje su slika današnjih porodica.

Mnogi roditelji nezadovoljni svojim statusom u društvu u jurnjavi za karijerom, materijalnim dobrima, uspehom i srećom stignu jedino da zanemare svoju decu.

Porodično vaspitanje  ima najveću moć i uticaj na dete, i zavisi od društvenih normi, vrednosti, vremena i mogućnosti u kojoj se porodica nalazi. Današnjim roditeljima pored prepunih knjižara sa knjigama o vaspitanju dece nedostaje jedino vreme u kom bi sva ta znanja mogli da primene.

Dok se klackamo izmedju tradicije i savremenog načina vaspitanja, naizgled se više nego ikad bavimo vaspitanjem dece, medjutim plivajući u moru saveta o tome kako treba a kako ne treba vaspitavati decu, čini se da gubimo tlo pod nogama.

Susrecemo se sa roditeljima koji ne znaju kako da izadju na kraj sa svojom decom, kako da sankcionišu nepoželjna ponašanja, kako da izgrade zdrav odnos sa svojom decom… Razgovaramo sa nastavnicima i učiteljima i osetna je zabrinutost zbog urušenosti autoriteta i traženja alternativa da se neadekvatno ponašanje adekvatno zaustavi.

Raskorak izmedju tradicije i savremenog odnosa prema deci napravio je jaz u kom svako pliva kako ume.  

Vaspitanje se menja, ne vaspitavamo varjačom i prutom, zabranjena je batina, ali kao da još nismo naučili šta umesto toga treba raditi. Dovijamo se, tražimo načine pa odlazimo u drugu krajnost. Nema batina, dakle sve je dozvoljeno i pošto se deca više ne boje, automatski znači da mogu da rade šta hoće.  

Nedostaju nam nova znanja, nove veštine roditeljstva i vaspitanja. Savremeno vaspitanje i roditeljstvo se izgleda mora učiti!

U trci današnjice izgubila se porodica, izgubili smo se mi, deca su usamljenija nego ikad, iako se njima naizgled bavimo više.

Roditeljstvo danas je dobilo nove oblike.

Skupa decija kolica, mamini sredjeni nokti i perfektna šminka ne bi trbalo da budu prioritet majčinstva. Telefoni, tableti i crtani filmovi nikako ne bi trebalo da su zamena za igru, priču, šetnju, druženje, skakanje i smejanje. Traganje za uživanjima ne znači da treba lako da odustajemo jedni od drugih.    

Čemu učimo našu decu?

Vaspitanje izgradjuje ličnost deteta, ono je u rukama nas odraslih. Mi smo odgovorni za to kakva su i kakva će naša deca biti sutra.  

Puno toga treba da se menja, ali iako možda nemamo moć da utičemo na društvo, na sebe i  svoju porodicu možemo.Jako je važno da to uradimo zbog naše dece. Da im sačuvamo njihove porodice, za početak! 

Piše: Jelena Višekruna