Ne postoji samo jedan dan u godini koji je vredan sećanja na mladog anđela. To su svi dani, oni dani koji su prošli, oni koji će tek da stignu.

Ne postoji jedna suza koja je dovoljna da opiše bol, ne postoji jedan okean pun suza da obuzme sve emocije. Ne postoji jedan vrisak, u sebi ili na sav glas, koji će da kaže, i pokaže kako se čovek oseća kada izgubi ono što najviše voli. Ne postoji. Ne može postojati. Nikada neće postojati. 

Čovek, nakon toga, koliko god želeo i trudio se da život ide dalje… život je stao tu. Stoji kao ukopan, ne ide dalje. Umire i deo nas u tome. Sve je manje razloga za sreću. Sve manje nade da će da se nešto promeni. Sve je manje odgovora na pitanja. Ne može čovek da se otme od pitanja, a ni od odgovora.

Uvek se, ali baš svakog dana, čovek priseti proleća u njihovim očima, ceo jedan svemir se rađao u tim pogledima. Ceo jedan život. Snaga. Mladost. Poletnost.

Čovek ne može a da se ne pita svaki dan, „kako?“, „zašto?“, „odakle nekome pravo?“. Ko je kriv? Kome se život sveti? Ne postoji odgovor. Postoji, i ostaje samo žal. Gde dovoljno daleko pobeći od samoga sebe? Gde nestaju bolovi? Da li čovek nekada to može da prihvati, i samo se pomiri sa time? –Ne može. I ne treba.

Ne sme da postoji samo jedan datum kada će se govoriti o tome, ne sme da postoji i jedan minut tišine kada treba da se ispravlja nepravda. Ovo nije samo nepravda. Ovo je nasilna promena, ne samo jednog života, nego svih života. Života onih koji su bliski, i života onih drugih. Ovo je ono što može svima nama da se desi.

Tuga će ostati zauvek. Lepa sećanja nikada ne blede. Kada čovek iskreno voli –to nikada ne prestaje.

Neka Bog da najveću snagu roditeljima, braći, sestrama, prijateljima.. Tijana će zauvek biti živa u vašim srcima. U srcima svih ljudi.

Duša može biti ranjena, ali nikada ne napušta ljude čistog srca.

Marina Tucaković