,,Kada sam čula da je uhapšen lekar sudske medicine, sklupčala sam se u fetalni položaj i plakala. Dugo… Nisam bila svesna koliko trauma iz rane mladosti i dalje utiče na mene. Sada imam 38 godina i mislila sam da sam to davno prevazišla. Nadam se da će ga ovaj put skloniti zauvek i sprečiti ga da povredi još nekoga.

          Pohađala sam srednju školu. Mislila sam da ću se napokon rešiti uraslog nokta kada sam ugledala reklamu za lasersku intervenciju. Na flajeru je pisalo da se uz svaki tretman nudi i besplatan pregled dojki radi otkrivanja raka. Nadala sam se da će to mene zaobići s obzirom da sam jako mlada. Nekako mi je cela ta povezanost uraslog nokta sa pregledom dojki delovala bizarno.

          Kada sam došla na intervenciju, legla sam na krevet i dobila anestetik koji je utrnuo celo moje telo. Samo sam oči mogla da pomeram, ali bila sam svesna svega što se dešavalo. Nije mi bilo jasno zašto me je paralizovao, ako će mi tretirati samo donji deo leve noge. Nakon što je pola nokta odstranio laserom, rekao je da je došlo vreme da proverimo ima li nekih zloćudnih promena na mojim grudima. Dok me je neprestano dodirivao, govorio je kako su moje grudi jedne od najlepših koje je ikada video, da bih trebala da poradim malo na stomačnim mišićima i da postanem manekenka u Italiji. Osećala sam se poniženo, upotrebljeno i prljavo. Želela sam da vrištim.

Moj otac je sedeo ispred u čekaonici, a lekarova supruga u svom kozmetičkom salonu preko puta hodnika. Kada je napokon završio sa „pregledom“, predložio mi je da slika moje grudi. Do tada je anestezija popustila i mogla sam da ustanem. Smogla sam snage da odbijem. Izašla sam napolje ošamućena. Bila sam sigurna da samo sanjam.

Na prvoj kontroli nisam ušla sama kod njega. Tada se, naravno, ponašao kao pravi lekar. Na drugoj kontroli je uspeo da me odvoji od roditelja na trenutak i tada me je ponovo pitao da li sam se možda predomislila. Pokazao mi je album pun fotografija grudi. Rekao mi je da to nije ništa strašno. Odbila sam ga i pobegla glavom bez obzira.

          Od onda, proteklih dvadeset godina, kada bih ga videla na ulici prešla bih na drugu stranu. I dan danas proživljavam posledice njegovog zlostavljanja. Ne podnosim da mi neko dodiruje stomak. Reagujem naglo i agresivno. Takvim potezom je on počeo „pregled“ i to me uvek vraća u taj trenutak. Znala sam da radi kao patolog, zvuči morbidno, ali nadala sam se da neću umreti dok je on na toj poziciji, kako ne bi moje telo još jednom iskoristio.

          Kada je prvi put prijavljen nisam bila spremna da se suprotstavim. Znala sam koliko je uticajan. Mislila sam da će naučiti lekciju i bila sam zahvalna toj devojci što je imala hrabrosti da ga privede pravdi. Kada sam svoje loše iskustvo podelila sa ljudima koji ga poznaju, rekli su mi da je on dobar čovek i da to što se meni desilo i nije toliko strašno. To me je povredilo jer ja ne mislim tako. Ja mislim da nije smeo to da uradi. Obeležio me je za ceo život.

          Nažalost, čak i nakon ispovesti jedne od njegovih žrtava, on je nastavio u svojoj predatorskoj nameri. Kada sam pročitala da je seksualno zlostavljao potpuno bespomoćnu devojčicu, nešto u meni se probudilo, morala sam da reagujem i da ispričam svoju priču. Bitno je da se zna. Nadam se da će to uraditi i njegove druge žrtve, kako bismo zaštitile sve njegove buduće pacijentkinje. Zajedno smo jače.’’