Na nedavno završenom 4. Festivalu „Glas anđela – Tijana Jurić“  žitelji Bajmoka ispunili su do poslednjeg mesta salu KUD-a „Doža Đerđ“ u kojoj su predstavu „Art“ igrali Miljan Prljeta, Milan Lane Gutović i Marko Gvero. Sa Markom smo nakon predstave razgovarali o pozorištu, njegovoj ulozi, ali i ulozi ovakvih događaja kakav je Festival „Glas anđela – Tijana Jurić“.

Na sceni sa Milanom Lanetom Gutovićem

Slogan Festivala je „Kulturom protiv nasilja“. No, može li se zaista kulturom protiv nasilja?

Mislim da može. Ja sam, zapravo, odavno prestao da verujem da pozorište i pozorišna umetnost mogu da promene svet. Sve je na pojedincu, tako da što je više pojedinaca u pozorištu, nekako imam utisak da će ti pojedinci izaći za mrvu plemenitiji i drugačiji; da će ih nešto podstaći na razmišljanje. Naravno, mi smo mala vojska da bismo svet menjali nabolje, ali svaka ovakva manifestacija, svaka ovakva interakcija sa publikom, znači. Ja budem bolji, a pretpostavljam i publika. Treba verovati u to da se može kulturom protiv nasilja, inače, zalud bismo se bavili ovim poslom. Mi smo večeras na sceni doživeli to da je publika zadovoljna i time smo postigli jedan cilj, a to je da je zadovoljstvo publike, dobar provod, zabava i raspoloženje.

Ako je cilj dobar provod i zabava, šta je onda sa društvenom angažovanošću umetnosti, u ovom slučaju pozorišta?

Mislim da generalno, dakle ne samo na našim prostorima, nego savremeno pozorište uopšte pati od nečega što se zove autocenzura. Cenzura je, čini mi se, stvar nekih prošlih vremena i društveno političkih situacija, a autocenzura, sama po sebi, nekako je najgora. To je sad već stvar nekog novog vremena u kome pozorište pokušava da preživi i onda, samim tim, ni ne postavlja neke teške teme, teške zadatke sebi. Često se polazi od toga – daj nešto što će ljude da nasmeje, nešto komercijalno od čega će pozorište da preživi i imam utisak da se tako pravi izbor onoga što će se igrati. Sad da li je to autocenzura ili je to naš izbor, ali eto imam utisak da je sve češće.

U predstavi Art sa Miljanom Prljetom

Da li je repertoar takav zbog publike ili se publici prosto ništa drugo ne nudi, pa se ona jednostavno prilagođava? Možda bi uz drugačiju ponudu, drugačija bila i situacija.

Nisam siguran da bi. Mislim da je to interakcija i da je uslovljeno jedno drugim. Ja sam član pozorišta koje na svom repertoaru ima najrazličitije žanrove, ali primećujem šta je to što publika manje voli, ali i čemu radije prisustvuje. Igramo divne nagrađivane predstave, koje publika prosto obiđe. Na neke predstave dolazi više puta, to su obično komedije, što, naravno, opet ne znači da su nekvalitetne. Nadam se da će u skorije vreme država više pažnje da obrati na pozorište, posebno u smislu finansija, jer ako postanemo nešto što radi na blagajnu, onda nećemo nikad više gledati ni Brehta, ni Čehova; gledaćemo neke druge stvari. Voleo bih da se ipak zadrži taj neki pravac.

Kada bi moć bila u vašim rukama, šta biste u pozorištu u Srbiji prvo promenili?

Iskreno, ne znam, ja sam pre svega izvođač i ne bih time da se bavim. Skupio bih verovatno neku družinu, koja razmišlja, neke savetnike, kao i svako, i onda bih video. Ja sam neko ko radi i živi u ovom vremenu i poznaje ovaj način. Možda postoji bolji, možda postoji i gori, ali mislim da sve počinje od uslova za rad, od kvalitetnog ansambla, podmlađivanja ansambla. Svedoci smo jednog vremena u kome je teško mladim ljudima da dobiju priliku da postanu deo ansambla i rastu i razvijaju se uz njega. Sa druge strane, nisam ni potpuni pesimista. Pozorište je opstalo toliko godina, pa će i dalje. Štap, kanap i dosta mašte.

U kojoj meri je jedan prosečan građanin Srbije okrenut pozorištu?

Prema nekim statistikama, 2% svakog grada je pozorišna publika. E sad, 2% Njujorka nije 2% Beograda, a opet 2% Beograda nije 2% Bajmoka. Ne mogu reći, sale jesu pune, ali nažalost, nekad vidim tristo istih ljudi. Ima dosta i kolega, pa se nekad uplašim da igramo jedni za druge. Teško je danas pozorištu da opstane, a o privatnim pozorištima da ni ne govorim. Ima tu svega, i cena karte i platežna moć imaju svoju ulogu. Sa druge strane, pozorište i treba da bude skupo, ono bi trebalo da bude prestižna stvar. Ipak, uprkos svemu, postoji publika. To me raduje.

Fondacija Tijana Jurić je organizujući ovaj festival dovela pozorište u sredinu u kojoj ono nije česta pojava. Koliko je bitno da se pozorišna umetnost približi i omogući žiteljima manjih mesta, kakvo je Bajmok?

Pozorište u tom smislu i treba da bude decentralizovano i ima taj zadatak. Ono mora da se kreće po regionu. Mnogo ljudi u velikim gradovima ne stigne nešto da pogleda, nema vremena ili iz nekog drugog razloga ne dođe na predstavu, a žitelji ovog mesta ili nekog sličnog njemu, uopšte nemaju priliku da dožive pozorište toliko često.  Upravo iz tog razloga je ovakav događaj bitan; ovo je divan način da sredina koja nije navikla ili nema često mogućnost, vidi predstavu.

Sanja Đukić

Fotografije: Fondacija Tijana Jurić