Širom Evrope danas se obeležava Dan borbe protiv seksualne eksploatacije dece kako bi se pažnja javnosti usmerila na opasnosti i posledice jednog od najtežih oblika kršenja ljudskih prava.
Ko su najčešći počinitelji ovog krivičnog dela?
Istraživanje Incest trauma centra je pokazalo da krivično delo seksualno zlostavljanje dece najčešće čine muškarci, i to čak 92%. Zlostavljač je u 100% slučajeva detetu poznat, a u 81.24% slučajeva, je u pitanju muški član porodice. Najčešći vid incesta je kada otac učini obljubu nad ćerkom.
Analizom svih prijava seksualnog zlostavljanja dece, rezultati su pokazali da je počinilac u 43% slučajeva
biološki otac, ili figura oca. (redosledom učestalosti: otac, očuh, hranitelj, usvojitelj).
Profil zlostavljača
Zlostavljač može da bude bilo ko. Ne može se izvojiti ni jedna specifičnost vezana za počinioce ovog krivičnog dela – ni nivo obrazovanje, ni geografsko poreklo, ni profesija, ni godine.
Kada se priča o seksualnom zlostavljanju dece, postoji široko rasprostanjena zabluda da se ovo krivično delo dešava mahom u malim sredinama. Međutim, istraživanja su pokazala da se seksualno zlostavljanje dece dešava i u više i u manje razvijenim sredinama, s tim da se u urbanijim sredinama ova tajna duže čuva, odnosno, mnogo se duže čeka na prijavu nasilja nad detetom.
Ko su žrtve?
Žrtve seksualnog zlostavljanja kada su deca u pitanju su u više od 80% slučajeva devojčice. Najranjivije grupe su devojčice sa invaliditetom, bilo fizičkim ili mentalnim. U proseku, analizom prijava, prema informacijama koje je prikupio Incest trauma centar – uzrast deteta kada je prvi put doživelo seksualno zlostavljanje je proseku 5 godina.
Žrtve u početku nisu svesne da trpe nasilje, majka je često i sama žrtva partnerskog nasilja pa zlostavljanje ne prijavljuje, a u samo 4% slučajeva zlostavljanje prijavi neka osoba van porodice u kojoj se nasilje dešava.
Važno je, prijavi!
Veoma je važno da kada primetimo neke od znakova koji bi mogli da ukažu na zlostavljanje, nešto povodom toga i preduzmemo. Nasilje uvek treba prijaviti, a sa detetom treba razgovarati, treba mu verovati i pružiti utočište i podršku. Izgovor da nismo dovoljno stručni ili da nismo u poziciji da pomognemo ne sme da postoji. Postoje institucije koje su tu da pruže pomoć, a koje dete ne može da kontaktira iz straha ili neznanja.
