Godina bez nje…

Nada da je Tijana „tamo negde“, privremeno, da je sve jedna gruba greška, izgubljena je trinaestog dana. 

Tog 7. avgusta ugašena je želja mnogih nas da u moru naslova najzad pročitamo „Tijana se vratila kući“, „Tijana Jurić je na sigurnom“, „Tijana u zagrljaju roditelja“. Otvorila se provalija, crni beskraj…A duboko sam verovala u majčinski instinkt, mislila da bar to čoveka nikada ne može da izneveri, da tih zajedničkih devet meseci mogu u ovakvim situacijama da daju odgovor, predvide. Verovala sam u one situacije kada majke par trenutaka pre detetovog pada postave jastuk. Jer znaju, osećaju. Želela sam samo da instinkt jedne majke, njena pozitivna nada, budu istiniti. Ništa više. Sve bi se drugo dalo izlečiti.

***
Neke ljude pre toga nikada nisam videla da plaču. Ne plače se samo za onima koje smo poznavali. Plače se zbog tragedija i nepravde poput Tijanine. Život toliko puta pogreši, o nju se ogrešio. Gledali smo vesti zgranuti, a svaka rečenica je počinjala sa „ne“. Ne mogu da prihvatim, ne želim da verujem, ne znam kako je mogao. Nad našim „ne“, tupo je stajala istina. Tog istog dana sa strahom, zebnjom, besom, postali smo svesni da je zlo oduvek živelo u ljudskom obliku, hodalo na dve noge, nikad u prirodi, vazduhu, vodi… I danas je među nama, staro koliko i čovek. Svirepo, oholo, kobno zlo, pravdom je primireno iza rešetaka, onakvo, bez savesti, bez znaka pokajanja. Na privremenih 40 godina. Koliko bi ona, od mile devojčice, do tog perioda, postigla? Eto, to boli. Uskraćena je, tako nepravedno zaustavljena u svojoj 15. godini. Tijana.

***
Nakon svega, iz one gomile tuge, besa, slomljenih želja, vadimo parčad i sklapamo ih u sećanje i žal za devojčicom koja je otišla sa svojim najboljim osobinama. Glas jednog anđela nikad neće imati konkurenciju. Violončelo će mnoge zauvek asocirati na sliku devojčice vezane kose, plavih očiju i zamišljenog pogleda.Verujem da i danas tamo ima najlepši glas i najlepše plave oči. Nasleđene. I za života, nosila je nebo u očima. Njene slike, snimci, živeće zauvek. Najveću uspomenu čuvaće njeni najmiliji, sećanje na kratkih i nepovratnih 15 godina koje im je podarila. Njima to ne treba dirati, neke su stvari suviše bolne i svete. Neke su uspomene suviše lične. Neke su tuge veće od svih drugih. Roditeljske i sestrine.

Večna ti slava, devojčice.

Bojana Latinović