Oni retko pričaju o Tijani…

Oni retko pričaju o njoj. Ne dozvoljavaju da se zaviri u njihovo srce, prepuno tuge i bola. Gotovo nikad ne otvaraju svoju dušu, a to su ove noći poželeli.

Saška, Sanja, Maja, dve Milice, Nataša i Luka pričaju o najdužoj i najtežoj godini u njihovom životu. Godini bez Tijane.

SAŠKA: Dok ovo pišem sve me podseća na drugu noć potrage. Grmi. Pada kiša. Mi nemoćni da išta učinimo, sedimo u dvorištu, pod kapijom. U glavi mi i danas odzvanjaju tihi jecaji drugara, bolni plač onih koji nisu mogli da ne zaplaču dok su slušali majčine vapaje: “Ona je mala. Boji se grmljavine! Gde li je sad? Ko je čuva, hrani, pazi?! Samo da dođe da je ušuškam u naš krevet!”

Od dana kada je nestala proganja me samo jedna misao i želja. Da budem tamo, te noći, umesto nje. Poslednjih dana u glavi premotavam uvek istu sliku. Ne, ne prisećam se onih očajnih dana potrage, već našeg poslednjeg razgovora, nekoliko sati pre nego što je moja sestra otišla zauvek iz mog zagrljaja.

Spremala sam se da odem sa drugaricom na piće, a ona je došla sa mora i išla za mnom i stalno pričala. Rekla sam joj: “Tijana, pričaćeš mi sutra”, a ona mi je odgovorila: “Ne mogu, moram ti sve sada reći!”. Kao da je predosetila nešto. Volela bih da sam je čitavu noć slušala, da nigde nismo otišle.

I opet se u mislima vraćam na dane potrage. Tvoji drugari nemo su bdeli u porodičnoj kući, čekajući samo lepe vesti. Oni najmlađi su lepili plakate sa tvojim likom, oni stariji pretraživali salaše u nadi da ćeš nekome od njih poleteti u zagrljaj. Ni najmanje ne preterujem, kada kažem da bih za nju umrla sada odmah, a da ne trepnem, bez dvoumljenja… Sa njenim nestankom stalo je sve. Nismo više isti. Ostaje samo pitanje zašto moramo da odrastamo u tolikom bolu?

Tvoj krevet je i dalje prazan. Stalak violončela nedirnut. Poklon za rođendan prošle godine sama sam otvorila. Toliko sam te nagovarala da mi za 18. rođendan zapevaš “Lutku”. Ipak, punoletstvo će proći bez tebe, a stihovi: “I dok tonem u san, u mraku čujem tvoj glas, na jastuku stiskam tvoj dlan…” će podsećati na tebe.

Boli me što mi ne dolaziš u snove, što ne mogu da osetim stisak tvoje ruke, da dotaknem tvoju svilenkastu kosu i nežno lice…

Neko drugi oduzeo mi je moje najdraže. Moju sestru, mog najboljeg prijatelja za koga sam znala da me nikada neće izdati. Oduzeo nam je pravo na radost, na najlepše trenutke, pravo da jednog dana budem tetka. Tebi je oduzeo pravo na život, blistavu karijeru, koja ti se smešila. Kažu da je smrt laž i da ljudi umru samo kada ih živi zaborave.

Obećavam ti i znam da ti nikada nećeš biti zaboravljena. Svi govore da moramo živeti dalje… Ali ne ide… Život je bez tebe stao.

Dušo moja i kada krenem tako bih rado da se vratim. Ti ne znaš da je pola mene ostalo sa tobom da te prati. U jednom danu sa tobom dođe i bez tebe ode – stotinu dana. Voli te tvoja sestra!

SANJA: I posle godinu dana, sve je isto. Tuga ne prestaje. Svaki dan, svaki sekund mislim na nju. Sećam se mora, plaže, kupanja, igranja odbojke sa njom. Slike su jasne, žive, kao da se sve juče dogodilo. Razmišljam o našim dugim razgovorima i šetnjama. I na kraj sveta da odem, setiću se nje slušajući pesme “Idi dok si mlad”, “Zagrli”, ”Walking on the air”. Najviše mi nedostaje u trenucima kada mi je teško, da me hrabri i jača pred svakom preprekom, da mi peva svaki dan i da je molim da prestane samo na dva minuta. Ne želim i ne mogu da prihvatim činjenicu da je nema, da joj se desilo nešto najgore što mogu da zamislim. Najviše mrzim kada mi se neko od drugara požali na ljubavni život ili na tako neku banalnost, jer oni ne shvataju da to nije problem. Najviše bih volela da smo i mi mogli da imamo prošlo leto i svako naredno, kao sva druga deca i da se “brinemo” o ljubavnim problemima. Ali, nažalost, nije bilo tako… Često je sanjam. Pogotovo u poslednjih mesec dana. Najviše me muči činjenica da joj nikada nisam rekla šta osećam. Učimo se na svojim greškama, zato svaki dan podsetite svoje prijatelje koliko ih volite i koliko vam zaista oni znače.

tijana-juric-srce

MAJA: U telefonu još čuvam srce i njen potpis koji je crtala one večeri kada je nestala. Stoji i datum 25.07.2014. u 21.54 i čuvaću uvek, ma koji telefon imala. Kada mi je teško, najteže, a svaki je dan takav, od kako nije sa nama, najviše o njoj pričam sa Sanjom i Saškom. I neprestano razmišljam o njoj. Svaka ulica, svaka klupa, sve me podseća na nju. Najčešće razmišljam o toj noći kad je nestala. Srela sam je kada je išla sa voza. Potrčala mi je u zagrljaj… Taj susret pamtiću dok sam živa. Dogovorile smo se da ću kada se spremi doći po nju da zajedno idemo na Ratu. I došla sam. Sećam se i našeg dogovora te noći, da ćemo sutra ići na bazen. To sutra nikada nije došlo. A današnji dan mi je najteži. Godinu dana bez nje. Njen zagrljaj, osmeh, njen pogled, najviše mi nedostaju… Sve mi nedostaje. Slušam često snimak pesme “Sudbo moja” koju je pevala, a ovih dana najviše pesmu “Tijanina” od Tijane Bogićević. Njena majica je slučajno ostala kod mene, kada smo se vratile sa bazena tog leta. To je uspomena koju ljubomorno čuvam… A uspomena je mnogo, kao i tuge koja ne prestaje…

MILICA: Tijanče… Nedostaješ… Nedostaje mi tvoj smeh, tvoje lice, način na koji si donosila radost, sve… Znam da ne mogu da vratim vreme unazad. Od kada te nema sve je drugačije. Toliko mi je stvari u glavi i ne znam da li ću napisati sve što sada osećam. Jednostavno, nema dana da ne pomislim na tebe i na to što se desilo, ne mogu da verujem da se to desilo baš tebi, dugo mi je trebalo to da shvatim. Svaki dan je sve teže i teže, nedostaješ sve više. Dođeš mi u san, nasmeješ se, kao nekada i opet odeš… Nedostaje mi naše glupiranje, naše priče, naše pravljenje palačinki, svaki trenutak koji smo provele zajedno. Koliko sam ti zahvalna na svemu, ne mogu ti ni opisati. Da barem mogu da te vidim još jednom, da te zagrlim, onako najjače i nikada više ne pustim. Ne mogu i ne želim da se pomirim sa činjenicom da više nisi ovde i da ne mogu ništa da uradim povodom toga. Sve me podseća na tebe i znam da te nikada neću zaboraviti. Ponekad samo poželim da te nazovem, da ti čujem glas…Kada nam ode neko drag, ne boli smrt, već ono što ide posle toga, ta praznina koja nikada neće biti popunjena. Da te barem suzama mogu vratiti. Koliko smo te čekali. Svaki dan smo se molili da nam se vrati, naš slavuj. Ali, desilo se najgore moguće. Boli me to. Sve više i jače… Ali, znam da ću te uvek voleti. Samo što ništa više nije i neće biti isto.

NATAŠA: Od najstarijih civilizacija, pa sve do danas, čovek ima snažnu potrebu, bez obzira kom narodu pripadao, koju veru i boju kože imao, da traga za najiskrenijom srodnom dušom – prijateljem. Da nam da Bog da opet kao onog proleća lipe procvetaju, da kiša okupa travu kao što si volela, a vreme malo stane, da izjadaš svoje jade i prekineš vrišteći mučnu tišinu jecanjem, jer život bez tebe sada takav je.
Sebično te želim nazad, da ti kažem koliko mi nedostaješ. Da mi kažeš kakvo cveće raste u raju? Kakvu pesmu pevaš sa anđelima? Dopusti da mesečina oboji snove moje, pa svrati malo i prošaputaj mi da te nebo čuva, kad ja nisam mogla. Pusti me da zaplačem iz srca i pustim te u san. Želim da te vidim, da sa tobom ponovo pričam, da ti kažem da mi je strahovito teško. Ali neću da brineš. Ja ću ostati jaka za tebe. Za one koji te vole, koji ti se i dalje nadaju.

MILICA S.: Vrati mi, Bože, vreme unazad. Da spoznam osmeh njen, da čujem glas tvog najdražeg anđela, pa da pustim koju suzu lepoti njenoj nedodirljivoj. Sudbinu si joj naglo i surovo iskovao, njene zlatne niti presekao i oteo je nama smrtnicima koji smo je ljubomorno čuvali. Pusti je da nam nekad uđe u san tako čista i nevina, da nam biserima ukrasi crne misli. Pusti je da joj se divimo barem izdaleka, jer sada samo to možemo, a tako nije trebalo. Hteli smo da je gledamo kako voli, kako stari, kako uživa u svom životu slatkom i nežnom. Ali valjda joj ovde nije bilo mesto. U ovom surovom i mračnom svetu, punom grehova. Postaraj se da nam je sada sigurna i zaštićena od svog bola koji stvarnost donosi. A mi ćemo se snaći nekako, samo tako možemo, samo tako moramo. Tako ćemo pregurati još jedan dan, još jednu godinu. Dani prolaze, brojimo ih i prisećamo se. Ne zaboravljamo te, Tićo.

LUKA: Tijana, mnogo mi nedostaješ. Bilo je to jedno lepo, prijatno veče. Jedva sam čekao da te vidim lepu, nasmejanu i srećnu. Uživao sam da budem u tvom prisustvu. Kada sam bio tužan, uvek si me oraspoložila i nasmejala. Nažalost, nisam te dugo poznavao. Nikada u životu nisam imao drugara kao što si ti. Kada se sve to dogodilo, tu noć sam bio u neverici. Bio sam ubeđen da ćemo te naći živu i zdravu. Ja i dalje u to nisam verovao. Mislio sam ovo je samo noćna mora. Očekivao sam da ću se probuditi iz tog ružnog sna. Žao mi je što sam izgubio tako dobrog druga. Danas kada sam tužan, nema ko da me oraspoloži, da me nasmeje. To si znala samo ti. Pomislim, Bože što se meni to nije desilo, a ne tako dobroj, nasmejanoj, srećnoj i mladoj devojci. Ova godina bez tebe je jako tužna. Sve se promenilo. Nikada te neću zaboraviti. Nadam se da ćemo se jednog dana sresti i malo popričati. Nadam se da ćeš me još jednom nasmejati.

Čast je i privilegija poznavati ove male ljude, velike heroje, koji stoje čvrsto zagrljeni… Jer grli ih Tijana!

Vesna Ivošević

Postani član CNZD!

Da li ćeš pomoći ako znaš da možeš? Sada je tvoja prilika – podrži našu misiju i rad učlanjenjem u zajednicu koja okuplja ljude kojima je prioritet bezbedno odrastanje dece u Srbiji.

Bezbedna priča

Posetite zvanični podkast Centra za nestalu i zlostavljanu decu

CSI