Kazna doživotnog zatvora nije nepoznanica u značajnom broju evropskih zemalja. Izriče se za najsvirepije zločine, među kojima su ubistva dece. Srbija u svom zakonodavnom sistemu ima maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora koja je 2002. godine zamenila smrtnu kaznu. Vodeći se činjenicom da oni počinioci koji u svojim dvadesetim godinama počine ubistvo deteta, nakon odslužene maksimalne kazne mogu izaći na slobodu i tako dobiti novu priliku za još jedno ubistvo, Fondacija „Tijana Jurić“ najpre je ukazala državi na ovu opasnost, a zatim i podnela zvaničnu inicijativu za uvođenje kazne doživotnog zatvora.

Srbija ne pripada grupi zemalja koje imaju doživotni zatvor

U iščekivanju odgovora države na podnetu inicijativu, fondacija se bavi podizanjem svesti javnosti o potrebi za uvođenjem doživotnog zatvora. Naročito su značajna iskustva drugih zemalja koje imaju doživotni zatvor, među kojima je i Ujedinjeno Kraljevstvo. Iskustva iz te zemlje sutra će na konferenciji o bezbednosti dece „Bezbednost i odgovornost“ stručnoj javnosti u Srbiji preneti Korin Vilson (Corinne Wilson), specijalna tužiteljka Kraljevske tužilačke službe.

Od koje godine u Ujedinjenom Kraljevstvu postoji kazna doživotnog zatvora ?

Korin Vilson: Smrtna kazna za krivično delo ubistvo ukinuta je 1965. godine, i zamenjena obaveznom kaznom doživotnog zatvora. Druga ozbiljna krivična dela poput silovanja, za posledicu imaju izricanje diskrecione doživotne kazne zatvora, bilo zbog toga što samo zakonodavstvo nameće takvu kaznu, ili zato što su u suprotnosti sa običajnim pravom, gde je kazna u celini, na primer – činiti radnje sa namerom da se ometa ili preokrene postupak javnog izricanja. Kaznu doživotnog zatvora prvi put je uveo ministar unutrašnjih poslova, 1983. godine.

Da li postoji mogućnost uslovnog otpusta nakon određenog perioda zatvora?

Korin Vilson: U Engleskoj i Velsu, doživotna kazna važi do same smrti osuđenog, iako u većini slučajeva zatvorenik ima pravo na uslovni otpust (zvanično rečeno „rano puštanje na slobodu“), nakon određenog perioda koji odredi sudija. Ovaj period je poznat kao „minimalni rok“ (ranije usvojen kao „tarifa“). Ako se odredi fiksni minimalni rok, Odbor za uslovni postupak ima ovlašćenje da odredi oslobađanje prestupnika tek nakon isteka minimalnog. Odbor za razmatranje je taj koji uzima u obzir rizik za javnost, ukoliko se izda nalog za puštanje na slobodu. Doživotna kazna se odnosi samo na prestupnike starije od 21 godine života. Prestupnici starosti od 18 do 20 godina, osuđeni su na doživotni pritvor. Mlađi od 18 godina osuđuju se na pritvor, na zahtev Njenog Veličanstva, za ubistvo, ili na doživotni pritvor, za druge vrste zločina, koji za sobom povlače doživotnu kaznu zatvora koja se primenjuje na odrasle. Međutim, ljudi ispod 21 godine starosti ne mogu biti osuđeni na doživotnu kaznu zatvora, tako da moraju da se uzmu u razmatranje za uslovni otpust. U pojedinim, izuzetno teškim slučajevima, sudija može da izrekne „kaznu za ceo život“, i u tim situacijama Odbor za uslovni otpust nema ovlašćenje za puštanje na slobodu.

Da li je postojao konkretan slučaj koji je pomogao kod uvođenja ovog oblika kazne ili je tome doprinela sama svest i potreba za takvom vrstom kazne?

Korin Vilson: Kaznu doživotnog zatvora prvi put je uveo ministar unutrašnjih poslova, 1983. godine, nakon nekoliko izuzetno ozbiljnih slučajeva kao što su „Murs ubistva“, silovatelja iz Jorkšira i serijskog ubice Denisa Nilsena, došlo se do zaključka da bi trebalo uvesti duže kazne zatvora.

Da li ćete na konferenciji „Bezbednost i odgovornost“ govoriti o prednostima kazne doživotnog zatvora u odnosu na maksimalnu kaznu kakva postoji u Srbiji (40 godina)?

Korin Vilson: Nadam se da će vam značiti primeri nekih slučajeva u kojima je izrečena kazna doživotnog zatvora, kako bi se još bolje ilustrovala sama priroda teških krivičnih dela.