Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade Srbije, otvara 3. Međunarodnu konferenciju „Bezbednost i odgovornost“

Mihajlović je zahvalila Fondaciji na inicijativi za izmenu Krivičnog zakonika i rekla da je tužno što su morali da se dese tragični događaji, da bismo se bavili ovom temom.

“Neophodno je da Vlada, mediji i civilno društvo moraju zajedno da rade na prevenciji nasilja. Kada se dese tragični događaji, obično većina nas komentariše “ne daj bože nikome da se to desi”, a moje pitanje je šta smo uradili da sprečimo da se takvi tragični događaji dešavaju”, rekla je Mihajlović.

Jurić: Doživotni zatvor ne garantuje smanjenje zločina, ali će ih sprečiti da zločin ponove

Osnivač Fondacije Tijana Jurić, otac tragično nastradale devojčice, objasnio je zbog čega se Fondacija zalaže za uvođenje doživotnog zatvora za ubice dece, trudnica i nemoćnih.

“Kada čujete koliki je broj povratnika među osuđenim ubicama dece, a to je blizu 90 odsto, shvatićete zašto je važno da bude uvedena doživotna kazna. Često me pitaju da li mislimo da ćemo represivnim merama smanjiti broj zločina. To ne mogu da garantujem, ja samo želim da oni koji počine takav zločin da ih više ne viđamo na ulici. Mene je za ovu govornicu doveo nesretan splet okolnosti. Isti taj splet okolnosti mi ne dozvoljava da se ne borim za to da naša deca budu bezbednija”, rekao je Igor Jurić.

Igor Jurić, osnivač Fondacije Tijana Jurić

U Švedskoj 23.000 slučajeva zlostavljanja dece u 2017.

Ambasador Švedske u Beogradu Jan Lundin rekao je da je prošle godine u Švedskoj prijavljeno 23.000 slučajeva zlostavljanja dece, a samo stotinu je osuđeno.

“Svako deseto dete u švedskim osnovnim školama prijavilo je da je bilo predmet nekog seksualnog zlostavljanja i to je tužna cifra i govori o tome da i Švedska ima iste probleme kao i sve druge zemlje. Zbog toga, nama je važno i spremni smo da sarađujemo i sa Srbijom, ali i sa svim drugim zemljama, na sprečavanju nasilnika koji preko interneta pokušavaju da nanesu deci zlo”, rekao je Jan Lundin.

Internet je, rekao je ambasador Švedske, novi faktor koji stvara još jedan problem u toj zemlji.

“Početkom ove godine osudili smo jednog čoveka na 14 godina zatvora, jer je preko Internet poručio silovanje dece na Filipinima. Uspeli smo da ga osudimo i to je mali uspeh i samo početak”, rekao je Lundin, poručivši da je Švedska od Velike Britanije naučila kako da bdue efikasnija i sistematičnija u potrazi za nestalom decom, a od Islanda kako da osnuju ustanovu za pomoć deci posle zlostavljanja.

Jan Lundin, ambasador Švedske u Beogradu

Amber alert sistem nije skup i lako je primenjiv

Malta je među poslednjim zemljama u nizu koje su uvele sistem Amber alert, u januaru 2017. godine, na inicijativu ministarstva unutrašnjih poslova i nacionalne bezbednosti. Od momenta kada se rodila ideja da bude pokrenut do njegovog uvođenja prošlo je šest meseci, kaže ministar unutrašnjih poslova Malte dr Joseph Borg.

“Amber alert se pokreće samo u situacijama kada postoje procene da su život i bezbednost nestalog deteta ugroženi. Kada se ispune strogi kriterijumi, a to je da postoji verovatnoća da je dete otela nepoznata osoba, da je u neposrednoj opasnosti, da je mlađe od 18 godina, tada se momentalno pokreće Amber alert”, objasnio je Borg.

Kada je signal za uzbunu izdat, momentalno sve televizije prekidaju program ili titluju obaveštenje, prekidaju program i radio stanice, digitalni poster sa osnovnim informacijama o nestalom detetu i fotografijom podiže se na društvene mreže, na Gugl mapi, takođe i svim drugim kanalima komunikacije.

“To su nagli, namerni prekidi programa da bi se skrenula pažnja celokupne javnosti da je dete nestalo i da je njegov život ugrožen. Policija, međutim, ne pokreće za svako nestalo dete ovakvu uzbunu, već samo ako proceni da su ispunjeni svi strogi uslovi, jer često se dešava da dete otme jedan od roditelja. Alber alert nije skup, koristi se već postojeća infrastruktura, Internet provajderi, telefonski broj i veoma je jeftin za upotrebu”, rekao je malteški ministar unutrašnjih poslova, napominjući da, od njegovog uvođenja, Albert alert još nijednom nisu pokrenuli.

Specijalna tužiteljka Velike Britanije govorila o doživotnoj kazni u toj zemlji

Ogromnu pažnju publike i učesnika Treće konferencije “Bezbednost i odgovornost” izazvalo je izlaganje specijalne tužiteljke Kraljevske tužilačke službe Corinne Inez Wilson, koja je govorila o kazni doživotnog zatvora u Velikoj Britaniji, koju je prvi put uveo ministar unutrašnjih poslova 1983. godine.

U Engleskoj i Velsu, kaže Wilson, doživotna kazna važi do same smrti osuđenog. Ipak, zatvorenik ima pravo na uslovni otpust nakon određenog perioda koji odredi sudija.

“Ovaj period poznat je kao “minimalni rok”. Do novembra 2002. ministar je određivao minimalni rok kazne, a nakon jednog važnog slučaja, to je izmenjeno. Krivični zakonik iz 2003. određuje da sudija definiše minimalni rok trajanja kazne pre nego što ona bude pogodna za reviziju, odnosno uslovni otpust. U zavisnosti od težine krivičnog dela, minimalne kazne mogu biti 15, 25, 30 godina. Svaki slučaj ima specifične okolnosti”, kaže Wilson.

Objašnjavajući za koja krivična dela se određuje minimalna kazna zatvora navela je nekoliko primera.

„Kazna od 15 godina određena je za čoveka koji je u trenutku ljubomore izbo nožem svoju suprugu. Minimalna kazna zatvora od 25 godina, pre nego bude pogodna za reviziju, određuje se u slučajevima kada je postojala namera za izvršenje krivičnog dela, a 30 godina za ubistvo policajca na dužnosti vatrenim oružjem, za ubistva iz koristi, ubistvo važnog svedoka u postupku, ubistvo iz mržnje prema drugoj rasi, polu”, objasnila je specijalna tužiteljka.

Corinne Inez Wilson, specijalna tužiteljka Kraljevske tužilačke službe Ujedinjenog Kraljevstva

Doživotna kazna odnosi se samo na prestupnike starije od 21 godine života, a prestupnici starosti od 18 do 20 godina, osuđeni su na doživotni pritvor. Mlađi od 18 godina mogu biti osuđeni na pritvor isključivo na zahtev Njenog Veličanstva, za ubistvo, ili na doživotni pritvor, za druge vrste zločina, koji za sobom povlače doživotnu kaznu zatvora koja se primenjuje na odrasle.

Wilson je navela nekoliko najtežih slučajeva u Engleskoj i Velsu, poput Mekloflin, Dejvid Oks, Inhantli. Dejvid Oks osuđen je 2012. godine na doživotni zatvor za ubistvo majke i ćerke. Došao je u njihovu kuću, poneo dvocevku, benzin, ušao u spavaću sobu, probudio devojčice, napao majku pred njima. Jedna ćerka je uspela da pobegne, pred drugom je napao majku, nekoliko sati se iživljavao pred njom, izazvao najveći strah i traumu kod njih, ubio ih, a potom pucao u sebe. Preživeo je i dobio doživotnu kaznu.

Druga dva slučaja koje je Wilson opisala govore o minimalnim kaznama na 14 i na 40 godina. Prvi slučaj govori da je sudija napravio grešku, kada je muškarca za ubistvo (drugo po redu, pre toga već bio osuđivan za ubistvo) osudio na doživotnu kaznu, sa minimalnim rokom od 14 godina za uslovni otpust. Nakon uslovnog otpusta, zatvorenik je istog dana ubio i trećeg čoveka, tokom pljačke.

“To je bila greška sudije i pravosuđa koji je izrekao blagu kaznu, pa je taj minimalni rok kasnije produžen i primenjena je doživotna kazna”, rekla je Wilson.

U slučaju Inhantli nije izrečena doživotna kazna, već 40 godina kao fiksni rok, za ubistvo dve devojčice.

“2002. dve desetogodišnje devojčice krenule su u prodavnicu, prolazeći pored njegove kuće. On ih je pozvao da uđu, što su one i uradile. Veruje se da, čim su ušle u kuću, da ih je odmah ubio. Ne zna se zašto jet o uradio. Navodno je pre toga imao bučnu svađu sa devojkom. Osuđen je na doživotnu kaznu, 40 godina za uslovni ospust. Posle 40 godina on će imati 68 godina života. Sudija je odredio minimalni rok od 40 godina za ponovno razmatranje, a koji ne daje gotovo nikakvu nadu da će moći ponovo da bude pušten”, rekla je Wilson.

Bezbednost dece na internetu

Na Trećoj konferenciji “Bezbednost i odgovornost”, izlaganje učesnika koji su govorili o bezbednosti dece na internetu slušali su specijalni gosti Konferencije – učenici Osnovne škole “Karađorđe”, iz Rače. Oni su, uključivanjem u razgovor, pokazali da u pojedinim segmentima, Internet bolje poznaju od odraslih.

Boris Radanović, iz britanskog Centra za sigurniji Internet imao je izuzetno zapaženo izlaganje. Govoreći o sigurnosti na internetu i načinima na koji roditelji rešavaju problem rpekomernog boravka deteta ispred računara, Radanović je koristio slikovito poređenje.

“Nije dete krivo što koristi nešto novo. Najvažnije je da dete naučimo kako da pravilno i bezbedno koristi Internet, jer možemo se povrediti i ekserom i čekićem, ukoliko ih ne koristimo na pravilan način. Posle prve saobraćajne nesreće nisu ukinuti automobili, već su vuedeni pojasevi. Roditelji danas mnogo više ugrožavaju bezbednost svog deteta na internetu, nego dete samo. Ugrožavaju ih, recimo, postavljajući njegove slike na Fejsbuk, tu mislim na slike golišavih beba i dece mlađe od 14 godina. Mi odrasli smo mnogo veći problem na internetu”, rekao je Radanović.

Istraživanja, kaže, pokazuju da danas 94 odsto dece, uzrasta od osam do 11 godina, provede 13,5 sati onlajn, te da 52 odsto dece poseduje tablet. Deca najviše vremena provode igraću onlajn video igrice, od kojih pojedine, zbog pravila igre, poprimaju elemente kockanja. Internet izazovi su sve popularniji među decom, a ogromnu zabrinutost u celom svetu izazvale su aplikacije poput “Plavog kita” i “Momo”. Da bi proverio šta najmlađi znaju o ove dve igrice, Radanović je pitao najmlađe u publici, učenike OŠ “Karađorđe” i svi su odgovorili da je Plavi kit igrica koja se često završava samoubistvom.

Boris Radanović, britanski Centar za sigurniji Internet

“Ta vest da je “Plavi kit” ili “Momo” opasna igrica za decu zapravo je lažna, jer ni najveći stručnjaci koji su angažovani da istraže i dokažu da se bar jedan smrtni slučaj desio, to nisu uspeli. Ipak, ova lažna vest podigla je na noge policiju u nekim od najvećih zemalja u svetu”, kaže Radanović.

 Radovanović: Deca odlaze na Internet jer im nedostaje roditeljska pažnja

Milan Radovanović, iz Defektološkog centra Entera, koga su mediji nazvali prvim sajber psihologom u Srbiji, skrenuo je pažnju na uzroke zbog kojih deca sve više vremena provode na internetu. Najdrastičniji slučaj sa kojim se upoznao bio je onaj kada je dete provelo 36 sati, igrajući video igru. Sadržaji gde se najčešće razvija zavisnost su video igre, potom društvene mreže, Fejsbuk, Instagram i You Tube.

“Internet zavisnici, a to su najčešće osobe od 16 do 26 godina, to postaju iz tri ključna razloga – nedostatak važnosti, pripadnosti i bliskosti, koju ne dobija unutar porodice, pa je traži na internetu. Deca u današnje vreme osećaju da je roditeljima bitniji posao, nemaju vremana za njih, ne pomažu oko domaćeg i slično. Deca se osećaju kao stranci u sopstvenoj kući, imaju osećaj kao da su kilometrima udaljeni od roditelja. Zato odlaze na Internet,  igraju video igrice, osećaju da tamo pripadaju, da su važni”, kaže Radovanović.

Napominje da se takvo ponašanje dece najčešće završava roditeljskim zabranama računara.

“Ne može se tako rešavati problem, jer dete traži način kako da zadovolji svoju potrebu, da negde pripada, da je blizak i da je važan. Najvažnije je sa detetom biti blizak. Roditeljima koji imaju ovakav problem, prvo što savetujem jesu odlasci u šetnje. Minimum tri puta nedeljno, idite sat vremena sa detetom u šetnju. To je ono vreme koje bi ono provelo na internetu”, savetovao je Radovanović.

Na Trećoj Konferenciji govorili su i brojni drugi stručnjaci, među kojima  Rosanka Venelinova, iz Fondacije “Nađa” iz Bugarske, Živica Pavlović, psihološkinja, koja je 26 godina radila u Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu, potom Aleksandar Vuković stari komandir Kazneno-popravnog zavoda u Nišu. O dosadašnjim realizovanim projektima i najvažnijim projektima u narednom periodu govorili su predstavnici Fondacije Tijana Jurić.

Claudia Taylor East, SOS Malta

Rosanka Venelinova, Fondacija Nađa – Bugarska

Živica Pavlović, psiholog

Aleksandar Vuković, Kazneno-popravni zavod Niš

Jelena Buvač, Fondacija Tijana Jurić

Aida Mijović, Fondacija Tijana Jurić

Panel diskusijom je zatvorena 3. Međunarodna konferencija „Bezbednost i odgovornost“