„Osetila bih olakšanje kada preplavljujuće emocije prođu, pa sam počela da se samopovređujem redovno, najpre nožem, a potom žiletima, zasecajući svoje zglobove, podlaktice, a potom i druge delove tela, radila bih to oko 15 minuta, a posle se više ne bih osećala tako užasno. Mogla sam da nastavim sa svojim danom.”
Tridesetih godina dvadesetog veka, Karl Meninger prvi opisuje fenomen samopovređivanja i naziva ga sindromom zasecanja zglobova.
Danas koristimo razne termine koji opisuju samopovređujuće ponašanje:
- nesuicidalno samopovređivanje
- namerno samopovređivanje
- samounakažavanje
- samoranjavanje
- autoagresija
- parasuicid
Ono na šta stavljamo akcenat je, da govorimo o ponašanju, ne o celokupnoj ličnosti. Postoje mnogobrojne definicije ovakvog načina ponašanja. Ono kako se manifestuje samopovređujuće ponašanje je:
- zasecanje kože
- urezivanje crteža, oblika ili natpisa
- paljenje kože cigaretom ili upaljačem
- namerno udaranje glavom o predmete
- zabadanje oštrih predmeta u kožu
- zadavanje udaraca sebi
- intenzivno češanje pomoću predmeta
- gorenje kože
Samopovređivanje je nezdravo rešavanje emocionalnih problema, kao što je i izgladnjivanje, zloupotreba supstanci ili psihološko samopovređivanje, koje podrazumeva stupanje u odnose sa osobama za koje znamo da će nas povrediti. Takođe, možemo povezati samopovređivanje sa suicidalnim mislima i namerama. Kada osoba nema nameru da sebi oduzme život, to jeste jedna od karakteristika samopovređivanja, i zato je važno da razumemo kompleksnost nezdravog načina ponašanja, nerazumevanja svojih emocija, kao i da shvatimo ozbiljnost samopovređivanja, iako ne postoji namera koju je teško identifikovati kao nešto konačno.
Kako možemo pomoći?
- Ne osuđujte
- Imajte razumevanja
- Pružite podršku
- Bez obećanja
- Prihvatite ih
Moramo da razumemo da je nekima jedini poznati način da umire svoju emocionalnu bol, samopovreda. Često su sami i usamljeni u svemu tome, zato što njihova okolina nije senzibilisana za razumevanje nezdravog ponašanja, a kada se ohrabre da traže pomoć i podršku, naiđu na nerazumevanje, uznemirenost i intezivirane emocije i rekacije drugih. U toj patnji osećaju usamljenost, osoba usvoji ovo nezdravo ponašanje, i to joj bude jedini način da oseti olakšanje i kontrolu nad sobom – preko upravljanja fizičkom boli, pošto nad svojim emocijama trenutno nema kontrolu.
Master psiholog, Ružica Radović
Izvori: McAllister, 2003; Derouin & Bravender, 2004; Silverman, 2009; Skegg, 2005; Gratz, 2003; Ross & Heath, 2002; Inch et al., 1995
