Šta je seksualno zlostavljanje dece?
Seksualno zlostavljanje dece se definiše kao seksualna aktivnost odrasle osobe ili adolescenta sa detetom. Ako se bilo koja odrasla osoba upusti u seksualnu aktivnost sa detetom, to je automatski seksualno zlostavljanje, jer dete nije u poziciji da da saglasnost za stupanje u odnos.
A šta ako dete ipak da saglasnost za stupanje u seksualni odnos?
Čak iako je dete saglasno sa stupanjem u odnos sa starijom ili odraslom osobom, i to je zlostavljanje, jer dete može da pristane na ovakve aktivnosti iz straha da ne bude izopšteno, kažnjeno, iz želje da bude uvaženo, prihvaćeno, voljeno, iz neznanja i zbog nezrelosti da odlučuje samo za sebe, ili pod bilo kojom drugom prisilom i manipulacijom.
Koje su vrste seksualnog zlostavljanja dece?
Postoje dve glavne vrste seksualnog zlostavljanja dece: ono koje uključuje dodirivanje i ono koje ne uključuje dodirivanje.
Seksualno zlostavljanje koje uključuje dodirivanje podrazumeva: dodirivanje genitalija deteta, navođenje deteta da dodiruje tuđe i svoje genitalije, igranje seksualnih igara i/ili stavljanje predmeta ili delova tela u vulvu ili vaginu, u usta ili u anus deteta radi seksualnog zadovoljstva.
Zlostavljanje bez dodirivanja uključuje: pokazivanje pornografije detetu, izlaganje deteta genitalijama, prostituciju/trgovinu decom, fotografisanje deteta u seksualnim pozama, podsticanje deteta da gleda ili sluša seksualne radnje bilo uživo ili na video snimku, gledanje deteta dok je nago, dok se presvlači ili dok koristi kupatilo radi zadovoljenja seksualne potrebe.
Posledice
Doživljavanje seksualnog zlostavljanja tokom detinjstva je negativno iskustvo koje može imati mnogo dugoročnih posledica na fizičko i mentalno zdravlje osobe. Najčešće su:
- Hronična zdravstvena stanja kao što su gojaznost, anoreksija ili čak rak
- Depresija i posttraumatski stresni poremećaj
- Zloupotreba supstanci
- Povećan rizik od samoubistva
- Hiperseksualnost ili aseksualnost u starijem životnom dobu
Koji su znaci da je dete seksualno zlostavljano?
Kada pričamo o znacima koji bi mogli da ukažu da je dete zlostavljano, moramo prvo spomenuti okolnosti pod kojima je dete zlostavljano, i zašto postoji verovatnoća da ono to vešto krije. Deca često ne govore o seksualnom zlostavljanju jer misle da je to njihova krivica ili ih je nasilnik ubedio da je to normalno ili da je to njihova „posebna tajna“.
Česte su situacije da je dete seksualno zlostavljaju roditelji ili brat ili sestra, pa ono izbegava da prijavi nasilje iz straha da će nauditi članu porodice, pa će i samo zbog toga upasti u nevolju.
Dete takođe može biti podmićeno, ili mu nasilnik preti i ubeđuje ga da mu niko neće verovati da je zlostavljano. Pogotovo kada je nasilnik član porodice ili osoba od poverenja kao na primer nastavnik, lekar ili trener.
Znakovi koji mogu da ukažu da je dete pretrpelo seksualno zlostavljanje:
- Promene u ponašanju – dete može da počne da bude agresivno, ili previše povučeno, da ima poteškoća sa spavanjem i da ima redovne noćne more, često se javlja i regresija u razvitku gde dete počinje da mokri u krevet i/ili sisa palac.
- Izbegavanje nasilnika – dete može da ne voli da bude u blizini određene osobe, ili da odaje znake da je se plaši, kao i da pokušava da izbegne da provodi vreme nasamo sa njom.
- Seksualno neprikladno ponašanje – deca koja su bila zlostavljana mogu se ponašati na seksualno neprikladan način ili koristiti seksualno eksplicitan jezik koji su usvojila u kontaktu sa zlostavljačem.
- Fizički problemi – dete može razviti zdravstvene probleme, poput bolova u genitalnim i analnim predelima i polno prenosive infekcije, može imati podlive i modrice od grubog ophođenja prema njemu, a česta pojava je i samopovređivanje.
- Problemi u školi – zlostavljano dete može imati poteškoća da se koncentriše i uči, zbog stresa može postati iritabilno, konfliktno, agresivno prema nastavnicima i vršnjacima.
Veoma je važno da kada primetimo neke od znakova koji bi mogli da ukažu na zlostavljanje, nešto povodom toga i preduzmemo, čak iako je to samo sumnja. Nasilje uvek treba prijaviti, a sa detetom treba razgovarati, treba mu verovati i pružiti utočište i podršku. Izgovor da nismo dovoljno stručni ili da nismo u poziciji da pomognemo ne sme da postoji. Postoje institucije koje su tu da pruže pomoć, a koje dete ne može da kontaktira iz straha ili neznanja.
Okretanje glave od problema direktno utiče na kvalitet života jednog nevinog bića, a može da rezultira i gubitkom života, usled osećaja neshvaćenosti i beznađa.