Posao deteta je da se igra. Deca kroz igru uče, rastu, upoznju se sa svojim okruženjem i sa životom. Ipak, slobodna igra je danas velikom broju dece gotovo nepoznata! Malo je vremena za nesmetanu igru, jer su se životne okolnosti promenile.

Šta je drugačije nego pre?

Deca se više ne igraju slobodno, koristeći svoju maštu i kreativnost. Igraju se u igraonicama, a tamo su animatori koji usmeravaju njihovu igru, igraju kompjuterske igrice ili gledaju televizor. Sede u školskim dvorištima i gledaju u svoje mobilne telefone, ne trče da se ne povrede i ne penju se da ne bi pali. U restoranima i kafićima, ali i u kućnim posetama deca se opet igraju tako što svako gleda u svoj telefon. Danas tako izgleda druženje. Mame i tate na izlete umesto lopti nose tablete, jer šta će drugo raditi ceo dan u prirodi, treba to izdržati. Telefoni pomažu roditeljima da popiju kafu na miru, da lakše nahrane decu, da ih uspavaju, da ih umire, da bolje podnesu duga putovanja. Sve u cilju da se detetu okupira pažnja, a o štetnosti po zdravlje i funkcije mozga ne mislimo. Nije važno, važno je ovaj trenutak učiniti prijatnim. A posledice, ko misli o tome, uopšte!?

Oslanjanje na tehnologiju dovodi do otuđenja

Generalno provodimo dosta vremena pred kompjuterskim ekranom i sa telefonom u ruci. Vreme je takvo, ne možemo ni da zamislimo kako se nekada živelo bez svih tih „naprava“. Uznemiravajuća je činjenica da smo se otuđili, sedimo za istim stolom ali samo sedimo. Deci smo dali telefon ili tablet, da mirno sačekaju ručak i da budu dobri, a mi na našem telefonu čitamo vesti ili brojimo lajkove na slikama koje smo postavili. Šta je sa komunikacijom, šta je sa onim „sedi lepo za sto i sačekaj“? Nema sačekaj, samo da detetu slučajno ne bude dosadno ili neprijatno. Ne učimo decu strpljenju, ubijamo im kreativnost, a polako ubijamo i komunikaciju.

Kada nam se učini da dete preteruje (a zaboravljamo da smo mi ti koji smo im u ruke dali baš te telefone i tablete) onda krećemo sa zabranama, sa kaznama, sa ograničenjima što naravno ide malo teže. Mnogo je više truda, volje i istrajnosti potrebno za odvikavanje od navike nego za sticanje iste.

Telefoni vaspitavaju našu decu?

Puno dece ima problem sa pažnjom, sa koncentracijom, govorom i spavanjem. Roditelji ih vode kod psihologa i logopeda kako bi rešili taj problem, ali onda im opet daju u ruku telefon. Zašto? Jer deca bolje jedu uz crtani i mirnija su dok igraju igricu. Eto vremena da roditelj završi nešto važno! Ponosni roditelji dive se svom dvogodišnjem detetu što sa svojim debeljuškastim prstićem ume da upali telefon i pronađe šta mu treba, a onda to isto dete sa šest godina ne ume da drži olovku u ruci. Bravo!

Može li drugačije?

Poznajem roditelje čija deca do treće godine nisu znala šta je crtani film, nisu imala telefon u rukama, odrastala su na dečijim pesmicama i drugačijim igrama, onim stvarnim. Nećete verovati ali oni jedu i spavaju! Kako to? Umeju čak i lepo da sede za stolom kad im se kaže da sačekaju ručak, umeju da drže olovku i da crtaju, slušaju priče i listaju slikovnice, ta deca smišljaju igre. Bogatstvo za dečiji mozak – sva ta mašta i kreativnost!

Nijedna krajnost nije dobra – umerenost u svemu je prava stvar

Treba da se zapitamo šta radimo? Prvo sa sobom, pa i sa našom decom! Moramo naći vremena za trenutke bez telefona. Moramo naći vremena za ručak bez televizora i šetnju bez slušalica u ušima. Moramo naći meru, jer ćemo izgubiti decu, odnose, zdravlje, porodicu i na kraju sebe.

Master pedagog, Jelena Višekruna