Neki kažu umrla sam, al’ ja i dalje živim,
krilima lepršam i raju se divim,
mnogo zlobe danas, šeta ulicama mračnim,
borim se protiv toga, jer dobrotom zračim.

Moj glas nek‘ vas teši, oči vam leđa čuvaju,
štitim vas od svega, dok jaki vetrovi duvaju…
Tu sam da vas volim, tu sam da vas gledam,
zlo je mozda glasnije, ali neću da se predam.

Anđeo ja sam sada, krilima vas svojim pazim,
možda to ne osećate, ali često vas mazim,
tu sam sa svakim šapatom i stalno vas gledam,
vi me više ne vidite, ali ja vas ne dam!

Dragana Maksimović

********

Pevaš li anđele Rjabinjušku tamo,
Da li se i oni raduju glasu tvom,
Nedostaješ svima, da ti kažem samo,
Čuvam te zauvek u srcu svom!
Čujem ti smeh i lepet krila,
Znam da tamo si srećna sada,
Ja pamtim samo kakva si bila,
Lepa, vesela, dobra i mlada…
Ne čujem zlo, jer ti sad nas paziš,
Ne bojim se mraka, jer čuvas me ti,
Raj mila, ti sada krasiš,
a ovde, dušo, volimo te svi…
Ne blede sećanja, ne bledi tvoj lik,
I tvoje oči, nebo plave boje…
I dalje za tobom čuje se krik,
I slike tvoje svud i dalje stoje!
Molim se tebi, moj čuvar si sada,
i znam da me čuješ, sve molitve moje,
I znam da kiša sada kad pada,
Nebo plače zbog sudbine tvoje!
Anđele… Znaš sve…

Dragana Maksimović

********

CVET

Kuda ide ovaj svet
Dal postoji granica
Pod ovim nebom pitam se
Fali li nam osmeha

Svako ima svoje sne
Ja sam svoje sanjala
Ko to zgazi jedan cvet
Tek onako i bez kajanja
A bio je ceo život moj

Velik je Bog
on sudi po svom
ali kasno kad dođe njegovo
veliki je on
nije kriv za to
što kod ljudi
Ima nešto surovo
To što ljudi nisu ljudi
kad se život nudi
jedna želja u mom glasu
da mi bude
isto kao pre

Ima li sad vremena
da se menja sudbina
kome kriva bila sam
pa mi krila slomila
samo zato što lete slobodno

Velik je Bog
on sudi po svom
ali kasno kad dođe njegovo
veliki je on
nije kriv za to
što kod ljudi
Ima nešto surovo
To što ljudi nisu ljudi
kad se život nudi
jedna želja u mom glasu
da mi bude isto kao pre

I ovi ljudi zli
što tuđe hoće, a srce nemaju
i oni i mi, koji krivi nismo za to
pod jednim nebom živimo zajedno…
A zašto to?

POSVEĆENO MALOJ TIJANI JURIĆ
„DA SE NIKOM VIŠE NE DESI I DA SE NIKAD NE ZABORAVI“

Radisav Stojanović Raks

********

I još se jedan život ugasio
još jedan život niko nije spasio,
u tuzi i bolu za lepoticom milom
za predivnim anđelom, za nežnom vilom
plakalo je očiju da se zbrojat’ ne može
Zašto nam je ukrade, o svevišnji Bože?
Neko je umislio da vlada božjom silom,
pa oduze život nevinom detetu milom.
I nije se kajao za ono što je učinio
nijednom se nikome nije izvinio
za oproštaj nikoga nije molio
kako je sebi to dozvolio?
Dosad se nijednom pokajao nije,
zar tako mlada duša nad nama da se vije?
Imaš li srca ili bar duše
da shvatiš da sve nas sada suze guše?
Plakalo je i nebo te užasne noći
tad kad smo se nadali da će zdrava doći
i puste se želje nikad ne ostvariše
na večni počinak ti nedužna ode.
Sada te žali bezbroj dobrih ljudi,
a ti, naša draga, tamo srećna budi.

Anastasija Dragutinović

********
Od kada te nema, dane ne brojim više,
od kad te nema, duša na pola diše…
i nemam načina da budem zadugo srećna,
ostaje mi samo uspomena večna…

I nema osmeha koji lice krasi,
gledam često ka nebu, da srce se spasi,
da ostane jako, jer počinje da puca…
Ono će večno zbog tebe da kuca…

I često ti sliku gledam, a znam da ne mogu da te vratim,
zbog toga kiše liju, ja zbog toga patim,
a volela bih da mogu da sakrijem boli,
suza suzu stiže, a srce te voli…

Otišla si tamo gde nema zla,
sada si negde između jave i sna…
Negde gde je duša mirna i čista,
gde pesma odjekuje, a dobrota blista…

Gde ne viri zlo, gde nestaje žal,
gde sve loše odnosi, talasa val,
gde anđeli plešu uz pesmu koju pevaš…
Znam da tamo negde sada bolje snevaš.

A ja ću pevati često pesmu koju si volela…
suza samo pada, toliko me je bolela…
Bolelo je to što ne mogu da te vratim,
ostaje mi samo sliku da ljubim, ostaje mi samo da patim…

Dragana Maksimović

********

Zašto si otišla, bez osmeha, bez pozdrava,
naše srce je tužno i samo tebe čeka.
Imamo te u snovima, ali odaje nas snaga neka,
i pustimo suzu koja je na našem licu kao fleka.
Ti si bila meka, nežna, puna života,
zašto si srela onog skota.
Oh, Tić,o nadam se da te anđeli gore na nebu paze,
oh, Tićo, čuvaj nas, ne daj da nas drugi gaze.
Znam rekla si da ne plačemo, ali suza prosto ne zna da stane…
brojimo dane, svi su teški bez tebe,
tuga nikako da prestane.
Svakim danom nam je teže, oh, Tićo, vrati se.
Imala si izvanredan osmeh i anđeoski glas,
oh, Bože zašto si je uzeo pored svih nas.
Tićo, tako nam nedostaješ, vrati se.

Đorđe Stojković

********
I noćas si tu, blizu moga srca,
slušam ti glas iako duša puca,
jer ne želim da iz sećanja izblediš,
vredela si uvek, a sad još više vrediš.

Sad si anđeo nebeski, veselo lebdiš u raju,
bila si anđeo i na zemlji, svi to dobro znaju.
Znam da ti si tu, odozgo sve nas gledaš,
Čuvaš svoje drage i zlobi ih ne daš…

Tvoje plave oči miluju nam duše,
Nemoj otići iz misli, da snovi se sruše,
Budi tu da širiš dobrotu kroz pesme,
U raju te niko mila, povrediti ne sme.

Dragana Maksimović

********

Ubila te jedna velika budala
lepotice naša mala.
Znamo koliko ti je bilo teško
dok je on tebe gazio autom
i onda bez nikakve brige
udavio te i otišao svojim putom.
Sada svi plačemo
ali naše suze nisu lek,
a samo jedna je istina
volećemo te zauvek.
Nećemo odustati nikada,
smrtnu kaznu tražimo
i da ćemo uspeti
sami sebe lažemo.
Lepotice, naša pevačice,
da ti je dobro gore tamo
mi svi sada znamo.

T.S.

********

Još jedan mali anđeo koga uzeo je Bog.
Još jedan mali anđeo koga nema više nikog svog.
Ne brinite ljudi, ona našla je svoj raj.
Bože, zašto njoj, Bože, došao je kraj.
Otišla bez reči i bez pozdrava.
Ostavila tugu u našim srcima.
Ostalo je mnogo da pređemo koraka.
Tijana, anđele, ti pazi nas sa oblaka
Vrati nam se, Tijana, dok te molimo svi.
Vrati nam se, Tijana, da te još jednom vidimo mi.
Tako jako fališ nam, to moraš shvatiti.
I zato kad te pitamo hoćeš li se vratiti.

Nepoznat autor

********

26. jula negde između u ponoći,
Nestala je devojčica, svaki trag njen se gubi,
Njeno prelepo lice, a ime… Tijana Jurić,
Svirepo ubijena i bačena da truli.
Ovi ljudi, Bože, postali su zlonamerni.
Kako si dozvolio da monstrum tako postupi,
Gde je ona sada, da l’ je našla put do raja,
A njen otac i majka.. kakva su im osećanja?
Kako su oni sada? – kada znaju da si otišla,
Bez pozdrava i ostavila samo tužna sećanja,
Oči pune suza, traume, bol i patnja,
Zašto život je proklet, zašto sudbina je takva?
Suze lije ceo Balkan zna da nećeš doći više,
Nebo se otvorilo za tobom liju snažne kiše,
Još jedan život uništen na najgori način,
Počivaj u Miru – Tijana anđele mali..

********

Tijana, anđele mali, cela Srbija te sada slavi.
Kada u Raj stigneš, nemoj da se plašiš,
jer ti si deo srca naših, ne plaši se,
jer Isus te voli i cela Srbija se za tebe Bogu moli.
Ti si te noći krenula sama,
kad dođe taj monstrum i uze te nama,
ali ti nećeš biti odbačena kao neka flaša,
ti si sada mučenica naša.
Ti možda odlaziš i vratiti se nećeš,
ali ti kroz Srbiju kao reka tečeš.
Tvoja porodica sada mnogo plače,
jer izgubi svoga srca parče.
Ti nisi bila samo njima mila,
ti si bila ove zemlje vila.
Tijana, ovog sveta vilo,
neka ti je u Raju sve milo!
Ova pesma čuje se u viru,
Tijanice, počivaj u miru!

Aleksandar Lukić

********

I noć kad se spusti, redom brojim zvezde sve,
tražim jednu, najsjajnija koja je…
I nasmešim se samo, znam da ti sve gledaš,
suze kreću licem, ali ti im ne daš.

Želiš da te pamte onakvu kakva si bila,
vesela, lepa, dobra i mila…
Želis da te pamte po pesmi i očima,
ti nas odozgo čuvaš, danima i noćima…

Želiš da ne plačemo, kažeš sad si u raju,
ne možemo mila, suze same padaju,
Klize niz lice, za tvoj osmeh čedan…
Bila si devojčurak pomena vredan.

Bila si anđeo, anđeo si i sada,
Bože, što si dozvolio da ona strada,
Što si nas u crno zavio sada,
Bože – ŽIVOT JE BIO PRED NJOM, BILA JE TAKO MLADA!!!!

Dragana Maksimović

********

…Noći bez tebe sve su hladnije i duže,
imam samo suze od kad nebo mi te uze…
Da više ne postojiš ne mogu da shvatim,
hoću da te vidim, želim da te vratim…
U ruci tvoja slika, a oči pune suza, bebo…
Šaljem ti na nebo 1000 ruža…
…..Ne znam da li ću sve ovo ikad preboleti,
Ali jedno znam da uvek ću te voleti.

Nepoznat autor

********

ANĐELE

Mislim i ovu noć na tebe,
a nikad nisam te upoznala.
Vidiš od kakvog je kova svet,
pupoljku naš, mrvo mala.

Stopila si nam duše u jednu,
srce jedno za tebe bije.
Kako su ulice, šorovi, mrtvi..
Tuga u svakoj kući muk krije.

Vesele kuće, veselih boja,
za tobom, princezo malena, plaču.
Šalješ nam bol, vapaj, očaj
i ljubav, od zla jaču.

Tvoje su muke – golgota crna.
Put je tvoj put do raja.
Borila se preplašena srna
sa zlom i paklom do samog kraja.

Gledam te oči, mora dubine.
Izviru talasi iz tvoje duše.
Gledam ti oca, majku, sestru…
Hiljade ljudi u bolu se guše.

Počivaj mučenice, sveta naša.
Ovom zemljom više ne hodiš.
Ovozemaljsko, pakao tvoj je,
ti nekom boljem svetu brodiš.

A ja ću dok sam živa, znaj,
i crkvi tebi paliti sveću…
Da ti osvetlim put za raj,
Bog nek’ ti podari nebesku sreću.

Marija Victoria Živanović

********

Posvećeno Tijani Jurić

Bila je puna života
kad pade u ruke tog skota
koji joj život uze
i od nas je oduze

tuga me obuze
o, Bože zašto nam
Tijanu uze
niz lice kaplju
sad suze
zašto je mladu uze

Na nebu ona sad je
sa anđelima
pesme peva
njen osmeh sad
nebo krasi
ona je zvezda
koja neće nikad da
se ugasi.

Milan Maleš

********

Za Tijanu

Tijana zlato…
Tijana sunce…
Tijana srećo..
Tijana dušo..
Tijana srce…
Tijana sve na svetu…
Ovom ili onom… više nije ni bitno… svakako si sve…
I svakako te nema…
Tijana devojčice…
Tijana drugarice…
Tijana ćerko…
Tijana sestro…
Tijana unukice…
Tijana sliko iz novina… facebooka… dnevnika…
Svima nam nedostaješ…
Zavoleli smo te kao da smo te ceo šivot znali…
KAKO JE TO MOGUĆE?
Kako je moguće da postoje takve zveri?
Kako je moguće da je takav stvor bio nekada beba, neiskvaren?
Pa zna li on da si i ti nekada bila beba…
I da si i dalje nečija beba?
Da li je ikada imao ičega ljudskog u sebi?
I kada je to nestalo…
I zašto to nešto nije u tom trenutku pobedilo?
Zašto se takve stvari dešavaju?
Imaju li ikakav smisao i poentu?
Tijana dušo i anđele,
pomozi svojim roditeljima u ovim najtežim trenucima…
I kazni svakoga ko ikada pomisli da ista slično uradi bilo kojoj devojčici, detetu, čoveku…
A mi tebe nećemo zaboraviti…
Nećemo ni tog monstruma.
Proklinjaćemo ga dokle god smo živi…
A Bog će mu suditi…
I ne brini, dobiće sta je zaslužio…
Tijana, volimo te…
Ti nisi ni stigla da se iskvariš…
U tvojoj glavi su bile najlepše stvari…
Najlepše misli… Najlepša osećanja…
I mislila si das u svi ljudi dobri…
Da niko nikada ne bi mogao ni da pomisli da uradi ovakve gadosti…
Ali uradio je…
Bila si zaljubljena, srećna, bezbrižna, voljena, omiljena, dobra, mila, pametna, kulturna…
Odakle mu pravo da nam oduzme sve to?!
Da oduzme ovom svetu tako nešto?
Zar se usudio?
Svet je tog dana jako osiromašio… za nekoga tako plemenitog…
Eh, da nas je više takvih kao što si ti…
A ostao je on – monstrum.
Tijana, oči naše… lepoto naša…
Ne znam… ništa ne znam…
Tijana, ja imam dve bebe, dve devojčice…
Tijana i ti si naše dete…
Svi smo patili za tobom…
Tijana, ti si naša…
I mi tebe ne damo!
Tijana!

Bojana Živanović Bojović

********

„Pitam se zašto tolike kiše ovih dana liju,
htele su, da se suze ne vide, da ih prikriju…
Nebo je grmelo, jer ono je znalo
da jedno telo beživotno samo… leži tamo.
Oči su ti bile dragulji,
kosa ko polje pšenice… tek sazrele.
Osmeh tvoj je blistao kao sunce,
kad najjače sija.
A tvoja mladost, pa tek si devojčica postala, u lepoticu stasala….
i zauvek nas napustila.
Znam, volela si da živiš, al’ neko tamo što glumiše Boga,
otrže te iz zagrljaja majčinoga…
Neka je proklet.
Tvoja đačka klupa, biće prazna,
na njoj slika tvoja, al zločinca će stići… zaslužena kazna…
Nasmej se, anđele,
još jednom u inat onom što ti dušu uze,
mi ćemo se smejati sa tobom…
mada će niz lice slivati se suze.“

Nepoznat autor

********

POSLEDNjI POZDRAV, MALOM ANĐELU

Bol nije kada boli telo, ko od udarca peglom,
Bol nije kada nam ne ide u životu, pa patimo,
Bol je, kada boli duša, za izgubljenim čedom,
Koliko nam nedostaje – kasno, to svatimo.

Jedini cilj mi je sada, da se borim, i saznam to,
Život me je gazio, i mnogo sam patio,
Ali ipak želim da na licu bude osmeh, a ne bol,
Jer sam u toj tuzi, anđela sa visine našao… i pratio.

Taj anđeo, se zove… Tijana,
I svatio sam da ne smem biti tužan, bar ne zbog nje,
Jer sa tim osmehom njenim kao vasiona da je sijala,
A kada je nestala, u toj vasioni, zvezde su se ugasile, sve.

Živote, zašto? Pitaću te samo to!
Oprosti mi sada, molim te oprosti za suze sve,
Jer zbog tog gada, sada je nastao nenadohnadiv bol,
I koliko god, da sada padam, moram da ustanem, moram – zbog nje.

Sada ovo parče neba, poklanjam tebi,
Samo da se vratiš nama, da te vidi mama… ne vredi,
Ti si gore, tamo je valjda lepše, tamo su ljudi srećni,
Tamo su svi tvoji predivni osmesi zaista vredni.

Zašto je morala da ode? Da li će joj gore biti bolje?
Da li će joj gore sijati nebo? Sijati poput sjajne zore?
I sada znam da hoće, jer je gore sve sastavljeno od dobrote.
Znam da si sada presrećna gore, i znaj, to je, sve tvoje.

Nisam te lično poznavao, ali kao da jesam,
Jer ti si me izvukla iz velike tuge, ti tako mlada.
I sada roditelje tvoje doživljavam kao prijatelje svoje,
I sada sam zbog tebe, počeo da stojim; a ne više da padam.

Jovan Veljković

********

ZBOGOM NEVINI ANĐELE

Zbogom nevini anđele,
Valjda ćeš tamo gde si pronaći mir,
Kad te već život mazio nije,
Nego te bacio u duboki vir.

Cela je Srbija tužna zbog tebe,
Svi smo se nadali da si još živa,
Zašto je moralo to da se desi,
kome si tito mogla biti kriva.

Monstrumi svukuda slobodno šetaju,
I ceo svet je prepun ubica,
Al’ ih je teško prepoznati,
Jer oni prikrivaju svoja prava lica.

Zbog jednog takvog strašnog monstruma,
Na tvom je licu nestao sjaj,
On je ugasio tvoj mladi život,
I tvom detinjstvu došao je kraj.

Ova će priča dugo da se pamti,
Ni vreme ne može tragove da izbriše,
Tvoja će žrtva da nas opomene,
Da se to nikad ne dogodi više.

Nepoznat autor

********

Potpiši Srbijo,
Tijana je bila tatino zlato. Al‘ k’o da je ubica mario za to!
Tijana je bila mamina mezimica. Ali za to nimalo nije mario ubica!
Tijana je bila nečija drugarica. Ali ni na to nije mislio ubica!
Krvavi pir na malenom anđelu. Kako presuditi zločincu na zverskom delu?
Kako ostati čovek i imati ljudskosti? Kad je ubica ubio dete bez imalo žalosti.
Cela Srbija se mora pridružiti Tijaninom zakonu. Ubica ne sme proći nekažnjeno u ovakvom nečoovečnom delu.
Potpiši majko, sestro, oče, brate! Ne želim da se ovakve ubice među noramalan svet vrate!
Želim da Tijana ne bude nikada zaboravljena. Potpiši Srbijo, zemljo naša voljena!
Potpiši i spreči da se opet ovakav zločin desi. Potpiši da se duša Tijane okova ubice reši.
Neka anđeo leti prostranstvima nebeskim. I spreči ljude da se vode mislima zverskim!
Tijana, anđele, pokoj ti duši, potpiši Srbijo, sve prepreke sruši!

Nikola Topalović

********

Tijani…

Milost, Gospode!
Grešnik Te moli, pravednik zbori molitvu Tebi, Caru nebesa.

Mnogo je ljeta od kada proleća svoja zimom načinismo,
Sluškinju tvoju Pravdu u najdublje ponore zarobismo.
Vid joj tamom svoga srca oslepismo, glas pesmom samoljublja zaglušismo.

Pade Anđeo, zveri piruju… Pade Anđeo… Nebesa nariču.
Suzama nemim Raj se potopi, urlik majke planine rascepi.

Pravdo, gde si???

U tmini ljudske zlobe, u paklu ljudskog prava, Pravda u lancima spava.

Milost Gospode!
Grešnik Te moli, pravednik zbori molitvu Tebi, Caru nebesa.

Podaj joj snage, okove skini, tamu raznesi sa očinjeg vida.
Nek’ zveri zadrhte, u jamu se sklone i neka se anđeo u nebesa vine.

Dragana Malbaša

********

PESMA JEDNOG DRUGA…

Bila, i onda tužna slika i težina te reči…
Bila, kao da nikada više neće biti,
Bila je to mlada devojčica, a sada samo tuga ječi,
I neću se smiriti, jer boli mislima se pokriti.

Zašto?
Koliko je tuge protkano minutima i slovima,
Koliko je teško iščekivanje, nadanje, strepnja…
A koliko si ti patila, sama pomisao je bolna,
Ostaje borba naša, borba neiscrpna, večna…

Boli, i zaista, ne znam da li vredi ovo,
Molim, ali znam da je tuga svako novo slovo,
Želim, ali sreću ne mogu zameniti bolom,
Jer sreću poistovećujem srećnom slikom tvojom.

Pesma jednog druga,
Pesma kao i sve prethodne do sada,
Ali ova, nekako drugačija, tužna,
Želi da izvuče sreću na kraju, a ne u ponor da pada,
Tugu života u Srbiji, u noći bol ječi budna…

Bila, i onda tužna slika i težina te reči…
I ne znam da li je tada vasiona sijala,
Ili je možda zauvek i prestala da sija…
Al zauvek ostaje nada da živiš u nama, Tijana…

Pesma koja nema kraja,
Pesma koja nema početka…

Jedini cilj mi je sada, da se borim, i saznam to,
Život me je gazio, i mnogo sam patio,
Ali ipak želim da na licu bude osmeh, a ne bol,
Jer sam u toj tuzi, anđela sa visine našao… i pratio.

Taj anđeo, se zove… Tijana,
I svatio sam da ne smem biti tužan, bar ne zbog nje,
Jer sa tim osmehom njenim kao vasiona da je sijala,
A kada je nestala, u toj vasioni, zvezde su se ugasile, sve.

Živote, zašto? Pitaću te samo to! I evo pitam!?
Oprosti mi sada, molim te oprosti za suze sve,
Jer zbog tog gada, sada je nastao nenadohnadiv bol,
I koliko god, da sada padam, moram da ustanem, moram – zbog nje.

Pesma za jednu neupoznatu drugaricu, sestru… Za nju, za Tijanu!

Jovan Veljković (20.04.2015)

********

KAD SE NAJZAD RAZBIJU OVI ZIDOVI
Tijaninoj porodici

Zašto?… Još uvek ne mogu sebi da dozvolim to pitanje.
Dani se množe, prošli sati trepere, srce grmi od bola,
Da li će sutra biti uzdaha, nemira, straha, manje?
Neće!… Duša će ostati, zauvek, jednako sama i gola!

Nema te, u sobi koja je sada samo potmulo ogledalo života,
Nema tvog koraka, iako još uvek strpljivo osluškujem,
Nema te na obali mog dlana, postoji još samo tanka nit ta,
Nada da ću opet taj glas, mek i svilen, još jednom da čujem.

Oblaci sivo pritiskaju svet, i kome sad da odgovorim,
Na jedino pitanje koje nema odgovor, a uporno levitira oko naše kuće,
Zašto?… Pa ja sam spreman da me razapnu, da gorim!
Samo da se nije dogodilo… Da se nije desilo tog dana svanuće.

O, ti moja, ti najdraža svetlosti ovog oka tužnog,
Ruke bih mu počupao, svaku kost zdrobio, okrenuo se ne bih,
Al tako sam ništa, bednik, sličan njemu, ocu svega ružnog,
A to ti ne bi volela, nisi me tome učila, zato biću tih.

Jer samo ako nađem mir u stradanju, samo tako ponovo čuću glas,
Koji od uvek pripada Heruvimima, a što to nisam poznao, moja je mana,
Zato ti vičem. Pevaj nasmejana radosti! Pomiluj i zauvek čuvaj nas,
I kad se najzad razbiju ovi zidovi, sa druge strane stajaće tvoje oči Tijana.

Dušan Stojanović

********

“Moja je osveta ja ću vratiti”

Iz tvoje malene ruke izlete ptica ogledalo Svetog lika
oaza mira u najvećoj pustinji i takvog uma.
Sveta Čaša života Tvorac i izdajica ljudskog oblika
Tama zna šta je s raspetima. Al’ kako je prokletima?

S one strane Neba sve se menja i raste. Imperativ!
Jedan uvek daje sebe za sve i svet, miris mladog žita
pesme nežne priče kojim deca u sne tonu. Superlativ
List koji je pao veći je od šuma i zauvek blista!

Odveć me podsećaš na moju kćer u nekom sličnom rasporedu?
Ali si spoznala ono od čega čuvam noć od neljudi;
Dok traje buđenje savesti i kajanje šta su mogli da budu?
Imamo tvoje detinjstvo, grišće nas tvoje izbodene grudi.

Dok u nama odrastaš isuviše voljena da bi bila žena,
pomozi da ne pobeđujemo tuge, srećom oteto nasilnom!
pošalji visibabe, pupoljak dok cveta, mesta željena
Sve što sada imaš na zlatnom tronu u krilu Hristovom!

Žika Rakić

********

USPAVANKA ZA TIJANU JURIĆ

Široko je polje ka nebeskoj njivi
gde kopaju zvezde zdenku duboku…
Ma šta može smrt dok čovek živi
u jednom srcu… i jednom oku…

Večnost je naša konačna kuća
dok život bahato gradove ruši…
Ma šta je tu smrt spram uskrsnuća
u jednom telu… i jednoj duši…

Tišina je more što nemo talasa…
ostaje sećanje koje nas divi…
Ma šta može pesnik od jednog glasa?
No da ga ojača… i da ga oživi…

Možda je vetar iz zasede vreb’o,
u poslednjem trenu poklekla trava,
i sad, noću, kad gledam u nebo,
sve ćuti… jer ona spava…

Duško Krmpotić

********