Od kad te nema srce mi se ledi,
teško je živeti sa činjenicom šta se dogodilo tebi.
Bila si mlada i počela da ostvaruješ svoje snove,
Al’ te je đavo prekinuo u tome.
Dani su dugi, oblaci crni…
Svako veče se pitam,
zašto se to desilo nedužnoj srni?!
Sestra te sanja i čeka da li ćeš odnekud doći,
a onda je opet ona misao tu,
zna i ona šta se to desilo one kobne noći.
Tužna su lica tvoga oca i tvoje majke,
znam da to ne želiš da vidiš,
ali roditelji za decu žele život iz bajke….
Reke suza za tobom Andjele teku,
nema utešnih reči više ni za baku ni za deku.
Celom društvu tvoj osmeh nedostaje, taj glas slavuja, te oči pune sreće.
zašto Bože, ona je bila samo jedno malo nedužno dete?

Ivana

********

„Nađi vremena za darivanje – dan je prekratak da bi bio sebičan…“
Počinjem priču ovom rečenicom koju sam našla na Tijaninom profilu ispod slike humanitarne pomoći mojim sugrađanima…
Koja Tijana? Neki se pitaju… Ona Tijana koja je danas obišla vesti i naslovne strane?
Ali ne zbog svog divnog glasa, jer nije stigla pesmu da otpeva do kraja.
Ne zbog svojih prelepih mladih očiju, jer nije stigla da vidi Svet…
Ne zbog svoje pameti, jer joj niste dozvolili da nauči sve…
Ne zbog svog života,
Jer nije uspela da ga proživi…
Ima mnogo malih Tijani… Svaka je bila Anđeo… Svaka je otišla među Anđele…
Svaka nije stigla da pleše, da voli… Da pati i da se smeje…
Ona je sada slika. Slika na sivim papirima na trafici. Ubrzo će je jedan, po jedan, zaboravljati.
Da li to sme da se dogodi? PITAM VAS, DA LI SME? Da li može jedan mladi život da obriše vreme? Da ga oduzme monstrum koji ništa nije uradio od svog života, pa je uništio još jedan koji je tek počeo?
Nisam upoznala Tijanu. Nisam stigla… Možda bi nas jednog dana život naneo na istu stranu. Možda sam i mogla da joj pružim ruku – Možda….
Sada je samo posmatram. Gledam koliko je bila lepa.
Mlada… Sa divnim, nežnim pogledom, drži cveće u rukama… Proslava male mature… Male mature, narode.
A gde je velika? Gde je 10 godina od velike… Gde je faklutet? Gde je posao? Ljubav, brak, deca, otkaz… Gde su slike sa putovanja? Slike sa njenom porodicom? Slike iz diskoteke?
Zašto ona, pobogu, nikada više neće moći da pleše? Zašto, narode?
Da li je i jedno dete na Svetu zaslužilo bol?
I ko joj je uzeo život?
Mesar iz Surčina?
Šta li mu je bilo u glavi kad je ustao tog jutra? Ko mu je rekao da sme da izigrava Boga i da presuđuje? Ko je bre on uopšte? Jedan bolesni um! Jedno čovečije dno. Nije on zaslužio topao smeštaj… Nije zaslužio ujutru da se probudi.
Da je pravde Tijana bi otvorila oči i ustala iz postelje ujutru… Da je pravde on bi bio pokriven zemljom iz njegovog gepeka.
Da je pravde…
Tićo… Anđele… Lepotice…
Nisi više u ovom svetu punom nepravde.
Nećeš više gledati ljudsko zlo.
Molim te da odozgo čuvaš devojčice, devojke i žene. Da nas čuvaš od zla koje je tebi naneto. Da nas svojim duhom pratiš kroz mračne sokake. Nažalost, ne mogu ti obećati da neće biti još devojčica poput tebe… Nisam mogla ni da ti obećam da češ biti živa od prvog dana tvog nestanka.
Ali sam nekako mislila da jesi. Ne mogu ti opisati rečima koliko mi je teško što sam pogrešila.
Nadam se da nam opraštaš. Nama koji nismo uspeli da ti sačuvamo osmeh… I tvoje novo jutro.
Lepo spavaj Anđele mali.
Ti ni za šta nisi kriva.

Angie

********

PESMA ZA TIJANU JURIĆ

Ovo je nebo prepuno suza, tužno prolaze sati…
Naša Tijana odlazi i neće da se vrati,
tuga Srbijom luta, puno je besa u nama…
Ovu svetlost ona videti neće,
pred njenim očima večno će sijati tama.
Svako ko je čovek tuguje i pati,
niko ko ima ljudskosti ne može Draganov postupak da shvati…
Te oči tihe poput dragulja pogledom nevino čiste,
mala je kazna da i on bude sudbine iste.
Šta kuca u tom čoveku, šta ga kroz dane vodi,
pa ga ne dotiče kad vidi suza reku…
Jadna li mu majka što ga rodi.
Osuđena na smrt bez prava da živi,
Srbija plače tiho i bolno, dolaze dani sivi.
Neće moći da sanja, njeno srce prestalo je da diše…
Nebo plače za Tijanom – bolne padaju kiše.
Puno besa u ljudima stoji,
kako se taj čovek Božijeg suda ne boji.
Svi su ljudi danas u velikom šoku,
suze ne prestaju sijati u oku,
anđeli s neba upalite sveće, još jedan vam anđeo hodi,
taj glas se više nikad čuti neće, bila je dete koje se jednom rodi.
On nema ništa u sebi, umesto duše je stena,
ubijena nedužna i na smetlište bačena…
Jauci ljudi ne dopiru do njega,
kako može da živi posle svega.
Tijaninoj porodici utehe šalju i poruke razne,
glasam za uvođenje smrtne kazne,
taj gad je zaslužio najveće muke i opet u krug,
nadam se samo da mu život neće biti dug.
Životu prepunom snova zašto je došao kraj,
neka te anđeli prate Tijana u raj,
a njemu sve najgore, jer nije zaslužio ništa drugo,
ljudi širom planete pamtiće te dugo.
Tuga je prekrila polja, a sunce poglede krije,
jer je jedan anđeo prestao da se smije.
Verujem da suze padaju niz obraz vaš,
zauvek bićeš sa nama mirno počivaj anđele naš.

Gordana Bogdanović, 08.08.2014.

********

TIJANA NAŠA…

Tvoja tišina boli,
ostalo je mnogo toga,
tvoja soba, tvoj glas slavuja…
Skoro da te možemo čuti
naša vera blizinu sluti.
Tvoj osmeh ne može biti suza,
anđele, moraš znati da te ljubav svih nas čuva.
Ma gde god da si…
ma šta da je,
veruj i neka ti to snagu daje.
Isto je kao i pre,
majka te čeka da zagrli svoje čedo,
sestra da te črvsto stegne i privije te uz sebe…
Tvoj tata koji je uvek verovao u tebe,
pruža ruke oko cele planete
da te zaštiti,
zato ne plači…
Sve ovo će proći i ti ćeš nam ponovo doći,
Jednom kad sve ovo prođe,
kad sve na staro dođe,
sešćemo negde u parku,
uz gitaru da nam otpevaš kao
što samo ti znaš
neku staru dobru našu.
Anđele, znam da se bojiš,
al‘ samo još malo budi jaka,
život je sve samo nije bajka,
ima dana koji nas uplaše poput mraka
al’ i oni će proći,
a ti ćeš nam ponovo doći.
Nisi sama,
svi smo sa tobom,
danima te čekamo,
noćima se molimo
snagu ti dajemo da istraješ
i znam da ćeš opet da se nasmeješ
jer ti si rođena,
posebna i mila,
ne postoji mesto koje te skriva
a da te srca naša ne mogu naći…
A TVOJI SU DRUGOVI BISERI RASUTI PO CELOM SVETU…

Slađana

********

MOLITVA

Ko god da si, vrati je sada,
čekaju je roditelji, prijatelji svi,
nemoj da nedužno biće strada
od sveg srca molimo te mi…

Bože počuj molitve i suze naše,
roditelji njeni za njom silno pate
Svi se za nju jako plaše,
i željno čekaju da nam je vrate.

Daj njenim roditeljima da zagrle je sada,
da ugledaju osmeh njen, nevin i mio,
sve prolazi, ne prolazi nada,
da život im bude, kakav je i bio.

VRATI NAM JE MOLIM TE, još uvek nije kasno
Izbriši ove dane, kao da ništa nije bilo,
Dok još njen lik, vidi se jasno,
Vrati nam Tijanu – devojče milo.

TIJANA hrabra budi, uz tebe Srbija je cela,
Bićeš opet ti, mila, draga, vesela…
Svi građani su uz tebe i Bogu se mole,
VRATITE TIJANU LJUDIMA KOJI JE VOLE!

Dragana Maksimović

********

POKLONIĆE NAM GA ONA…

(O Tijaninom memorijalnom parku)

„Mama, završila sam sa spremanjem sobe, mogu li do parka sa Dajanom i Sandrom?”
„Idi, ali pre mraka da ste kod kuće!”
„Bože, mama, pa znaš da je na svakih deset metara stavljena bandera i da tu non-stop neko šeta i prolazi! Pa nije to kao nekad, strašno, mračno i tužno mesto.“

Spremna i sa rolerima na nogama odjurih na ćošak. Tamo su me već čekale drugarice. Baš preko pruge, sretosmo Miloša i Mladena. Vraćali su se iz parka gde su bili na treningu malog fudbala. Veseli, raščupani i umorni od treninga. Nešto su nam dobacivali, ali mi nemamo vremena za njih. Ah, pa ipak su oni dečaci iz našeg razreda. Ubrzo smo stigle. Pa idemo svaki dan. Do parka nam treba desetak minuta. Zna se gde ćemo, naravno na klupe kod bine. To je naš omiljeni deo parka. Pentramo se po bini i zamišljamo da smo na sceni neke arene. Ja prva, mada to svi znaju, popnem se i sama sebe najavim…

„A sada nastupa Dejana Vuletić sa pesmom… !“ – i pustim glas da ceo park odzvanja.
Svi su već navikli na moje „solističke koncerte“. Dobijem ja dobre aplauze. Svako veče smo tu i pevamo i igramo i smeh se ori celim parkom.

Mada, jedan deo parka najviše volim, čak više od bine… Baš tamo pored jezerceta ima jedna klupa malo izdvojena, baš pored Tijanine statue. Tu se iskradem, sednem i razmišljam… Zašto se to baš njoj desilo? Kome je ona bila kriva? Zašto na ovom svetu postoje stvorenja koja mogu da slome krila jednoj golubici. Lepoj, mladoj, umiljatoj… A da je sudbina htela drugačije, srele bi se nas dve… Sigurna sam u to. Pričaju da je volela da peva… Pa možda bi pevale zajedno… nekad… negde…

I dok sedim ovde u njenom parku… Parku koji nam je ona poklonila i koji nam donosi toliko radosti, zamišljam je da leti i negde večno pleše. Pleši Lutko lepa i čuvaj me…

Krenuh kod društva, jer čujem da me zovu. Pogledah u vodu i kao da vidim plave oči kako se smeše…
„Dejana, ustani mila, vreme je za školu… !“ – trgoh se…
Pa ja sam to sanjala! Parka nema i to mesto je i dalje strašno i tako blizu nas…A onda se nasmeših…

Ma pokloniće nama Tijana park, jednom…sigurna sam da hoće…

Dejana Vuletić
VII-1 OŠ “Bratstvo Jedinstvo” Svetozar Miletić

********

VERUJEM U ANĐELE…

(O Tijaninom memorijalnom parku)

Čitala sam knjigu u svojoj sobi kada sam začula glasove.
„Dobar dan, da li je Dejana kod kuće?“
„U svojoj sobi je“ – odgovorila je moja mama. Posle par sekundi, neko je pokucao na moja vrata.
„Dejo, jesi li spremna?“ – upitao me je moj najbolji prijatelj, Miloš. „Naravno, dolazim za minut.“ – odgovorih uz osmeh.
Kao što sam i rekla, za par minuta sam izašla kuće. Tamo su me čekali drugari. Miloš, Sandra, Dajana, Mladen, Biljana i Milica… Krenuli smo ka parku. Na putu do tamo, razmišljala sam o svemu i svačemu. Posle desetak minuta, stgli smo u park. Nakon što smo se pozdravili sa osobljem parka, ovde smo svako popodne i svi nas dobro poznaju, otišli smo do Tijanine statue kako bi se, kao i svaki put, pozdravili i sa njom. Posle toga, otrčali smo do bine koja se nalazi u sredini parka. Penjem se i počinjem da pevam, standardno. Moji prijatelji sede ispred bine na belim, drvenim klupicama i slušaju me. Mnogo puta, u školi kažu mi da preterujem sa pevanjem i pokušavaju da me ubede da prestanem, iako im nikada ne uspe svaki put kad pokušaju. Nakon završenog „solističkog koncerta“ u Tićinom parku i gromoglasnog aplauza koji sam dobila, razdvojili smo se. Dajana i Sandra otišle su u letnjikovac pored fontane, Milica i Biljana na ljuljaške ispod drveća kako bi gledale Mladena i Miloša koji igraju tenis ma terenu. Ja sam otišla u meni omiljeno mesto u parku, pokraj jezerceta, gde se nalazi Tijanina statua. Sedoh na jedno oboreno stablo koje je palo tokom nevremena, ali ga nisu hteli podići, jer jako lepo izgledatu i zamenilo je
klupu. Sedim i gledam u Tijanu. Ne mogu da verujem da ovaj anđeo više nije sa nama. Čudno je to što je nikada nisam upoznala, a toliko je zavolela. Čudno je to što je bila toliko slična meni. Da se ovo nije desilo, sigurna sam da bi se upoznale na nekom takmičenju u etno pevanju, koje je obožavala kao i ja. Šta bi se desilo da to veče nije otišla da vrati taj duks. Da li bi sada bila sa nama? Ne mogu da zamislim, kolika je bol Tijaninih roditelja, kolika je bol sestre koja više neće videti svoju lutku, kolika je bol svih oniih koji su je poznavali, ako je moja ovolika, a samo sam joj sliku videla i glas na snimcima čula. Hiljade ljudi plače za njom, cela Srbija, celi svet!

Ovu bol, vreme ne leči. Nikada više nećemo čuti njen glas, nti smeh. Sve zbog monstruma, sve zbog sudbine.
„Što si, sudbo, je odvela v zemja nepoznata?“
Svaki da sve je teži, sve više boli, svaki dan živimo bez nje. Ne postoje reči kojima bih opisala koliko se divim njenim roditeljima, koji imaju snage da idu dalje. Ostale su samo slike, lepa sećanja i ogromna ljubav i bol.
Znamo da je sada na nekom lepšem mestu, da peva anđelima kao što je i nama pevala. Znam da je sudbina ovako htela.
U glavi mi se vrtelo samo jedno pitanje: ZAŠTO?

I onda dođoh do odgovora, kada… „Dejana, jesi dobro?“ – pitala me je Milica. Okretoh se oko sebe i videh ono grozno mesto gde je pronađena. Zapalih sveću, ostavih cveće i shvatih da je sve ovo bilo moje razmišljanje i maštanje o Tijaninom parku. Spuštavši sveću tihim glasom rekoh: „Zašto?“! Kada idemo u baštu koji cvet beremo? Najlepši!

Draga mila devojčice, počivaj u miru, večno ćeš živeti u našim srcima i nikada te nećemo zaboraviti. Svi jedva čekamo tvoj park koji ćemo svakodnevno posećivati isto kao i ovo mesto što posećujemo, ovo mesto na kom si pronađena. Nedostaješ, mnogo…

Dejana Vuletić
VII-1 OŠ “Bratstvo i jedinstvo” Svetozar Miletić

********

Ima li goreg bola od ovoga?
Ostali roditelji bez deteta svoga!
Suze same liju niz lice,
ostadosmo bez prelepe devojčice!
Onaj monstrum ubio je Tijanu našu,
slomio nas je kao staklenu čašu.
Otkad tvoje oči svetlost dana ne videše,
od tada liju sumorne kiše.
To i Bog žali za izgubljen život mlad,
koji oduze jedan gad!
Tićo, draga, u našim srcima ćeš uvek biti,
za tvoju smrt tugu nećemo kriti.
Kroz Srbiju se tuga i plač ori,
taj ce monstrum će u paklu da gori!
Da, od ove nema veće boli,
jer roditelj najviše dete svoje voli!
Zato, Tićo, anđele naš, znaj,
taj monstrum će u pakao, a ti ćeš u raj!

Anđela

********

Čitala sam priču o detetu
koje je volelo
majku.
Čitala sam priču o detetu
koje je volela
majka.
Čitala sam priču o detetu
koje je zdrav, srećan
čovek.

Budim se, jer plačem.

Noćas slutim bajku
koja je
krvava
davno.

Marina

********

Trag

Tog 25. jula jedan običan dan postaje oličenje najcrnjega zla.
Jednom detinjstvo, jedan san odnešen je tada
rukom monstruma.

Dani su prolazili, ujedinila si Srbiju tad, svako od nas
čekao je dan kada ćes se vratiti svojim roditeljima.

Međutim, jedne noći trinaestoga dana od nestanka tvog,
saznali smo da su te anđeli primili u dom svoj.
Tvoja tragična sudbina podsetila nas je tad, koliko na Zemlji postoji zla.

Nesrećna sudbina koju si doživela, neće nikada biti zaboravljena.
Onome ko beše naneo tebi zlo, biće najgore suđeno.

Trag koji si na zemlji ostavila, zauvek je ispisan zlatnim slovima.
Na boljem mestu, Tićo, si sad, daleko od svog zemaljskog zla.

Jedno nevino biće raju je sad, ostavivši veliku lekciju nam,
Da čuvamo svoju decu od ovakvih monstruma.

Jelena Olujić

********

Pjesma za Tijanu

Kako početi pjesmu, a zaustaviti suze
Vjeruješ li, nekakva me tuga obuze.
Nije mi svejedno, nije mi lako…
Šta ćeš, dragi Bog je htjeo tako.
Nitko nije vjerovao da će ovako da bude,
Ubiti te neki manijak glave lude.
Sudbina je čudo,
Na ovaj način izgubit anđela je suludo.
Kažem anđela, da… U pravom smislu te riječi,
Nažalost, monstruma nije nitko mogao da spriječi.
Pogodila me ova cijela priča,
U nekim trenucima puna neistine i kiča.
Na nebo je došao anđeo još jedan,
Zemlju je napustio mladi život na način nepravedan.
Ne mogu vjerovat kako me ova priča pogodila,
Dao Bog da se više ne ponovila.
Dok na vijestima gledam o tebi prilog… Kako se smiješ, veseliš i pjevaš.
A sad tugu i suze u srce mi lijevaš.
Nisam te poznavao niti znao tko si,
A sada mi zbog tebe suza niz lice rosi.
Vjerovao sam da ćeš se vratiti kući živa,
Znamo svi da nisi bila kriva.
Zamišljao sam kako ću te jednog dana upoznati, pričati o svemu što si prošla.
A sad je nemoguće zamisliti da si kući došla.
Sad moram zamisliti u dalek kraj da pođem,
I tebi na grob da dođem.
Obećao sam sebi, da riječ povukao ne bi.
Za kraj… Anđele zauvijek ćeš ostati u mojim mislima, molitvama i srcu,
Pozdrav ti šaljem sa ovoga svijeta,
A ti uživaj u raju dok je svijeta i vijeka.

Ljubomir P.

********

Anđele naš lepi, počivaj u miru,
u raju će ti svirati pesmu na klaviru.
Znam da svima teško je,
ti si bila mala, život bio je pred tobom,
Ali te ubila budala.
Roditelji tvoji sada umiru od plača,
ti si ovih dana bila junakinja naša.
Sada prosipa se čaša samo za dušu tvoju,
hiljade je tužnih ljudi, dok gleda sliku tvoju.
Tijana, anđeli neka te čuvaju gore.
Imaš ovde roditelje tvoje, koji se mole,
da se ćerka vrati, to tvoja majka
ne može da shvati, tvoj otac ne može to
da prihvati.
Sve se to desilo one tužne noći,
26. jula svima mrak pao je na oči.
Plakala si jako i bilo ti je teško,
policija je slučaj istraživala vešto.
I ništa više nije isto kao pre…
Roditelji tvoji nemaju više iste sne,
oni samo žele da se ćerka njima vrati,
tata bi i svojim životom hteo da plati.
Kako se sve to desilo niko ne može da shvati,
čovek će taj svojim životom da plati,
kako nije mogao da shvati,
da je dete malo,
monstrum od čoveka kome nije stalo…
Srbija digla se na noge, biće ovde borbe,
Da taj monstrum od čoveka u zatvor ode.
A tvoji roditelji stoje sad pred tvojim grobom…
Moraju, a ne žele da se oproste sa tobom.

Stefan Surdulović

********

Najdraža Tijana, imenom tvojim ceo svet te doziva!
U imenu svome, sve reči si skrila!
Ti – devojčica vedra i mila
Ja – duše dobrih ljudi čije suze ti puteve škrope
Na – nebu tvoje blistave oči , što još uvek ne žele da se sklope.
Glasom nebeskim dozivaš rajske ptice
Rjabinuška te sokom rumenim krepi
Svetlost isijava ti tvoje nežno lice
Od čije lepote progledali bi i slepi.
Ne tuguju brda zelena, jer kao lahor dodiruješ obronke njine!
Ne plaču gorske vile, jer su te skrile u svoje prozračne haljine!
Nisu te obasjale munje ni strašili gromovi glasni,
Priroda te u podnebesju čuva,
od pravde što uvek kasni,
strašljiva i pred zlom gluva!
Najdraža Tijana, imenom tvojim ceo svet te traži!
Za nas si zauvek živa – sve drugo su gnusne laži!
I ko zna šta bi bila
I šta si možda htela,
Da ti nisu prerano poklonili
anđeoska krila!
U naručju čuvaš latice ruže,
Paperje miluje tvoj korak blag,
Nevidljiva, promičeš među nama,
iza sebe ostavljaš mirisni trag…
Sećanje na mladost ranu,
Spomenar i svesku išaranu,
Violinčelo što svirala si strasno
Milozvučno, do u noć kasno…
Na jastuku sašaptavala si sa sestricom tajne,
Od sna bežala – čekajući da svane,
Nestrpljivo tražila rumen zore,
Radovala se putovanju na more…
Nisu te prekrili morski vali
Ni odnela na pučinu bura…
Priroda te u podnebesju čuva
od pravde što uvek kasni –
strašljiva i pred zlom gluva!

S. J.

********

T uga i bol prolaze kroz stih,
I kad oči preklopim, ja vidim tvoj lik.
J ad i patnja, srce moje slama,
A dušu moju, prekrila je tama.
N a oči, suze teške mi naviru,
A anđele mali, POČIVAJ U MIRU.

Nikola Bekčić

********

Šta je to u tebi bilo da si nju ubio?
Zar nisi imao trunku osećanja,
Pa si njenima o njoj ostavio samo lepa sećanja?
Čujes li jecaje tih ljudi,
Zašto im njihovo čedo ubi?
U njihovim srcima sada samo tuga hara
Nema im više njihovog anđela.
Nje više nema, otišlo je to lice anđela!
Kako je njenom ocu, majci, zapitaš li se nekad,
Odneo si jedan život mlad?!
U srcima njenih tuga vlada,
Otišla je ta devojka mlada.
Samo jedno znaj,
Ti ćeš u pakao, a ona u raj!

Anđela Spasić

********

Upala si ubici u ruke koji nas je bacio na muke ,
plakala si kao kapi kiše,
znala si da te neće biti više.
Roditelji tvoji molili su jako,
kako da vrate svoje lijepo zlato.
Potraga je bila cijelom Evropom
dok se debil jedan opijao štokom.
Ugasio je život jednom malom anđelu,
zadao je bol svakom čovjeku …
Anđeli te prate prema novom putu,
a ubicu tvoju svi će da pretuku.
Počivaj u miru, anđele lijepi.

R.I.P. TIJANA JURIĆ 1999-2014

Daniela Traxler

********

NISMO VIŠE ISTI

I stane sve…
I nismo više isti…
I mi koji te nismo poznavali…
Te oči, taj osmeh, taj nevini lik… (Bože, koliko si lepa!)
I ne znam… Čini mi se…
…Da sam te bar upoznala, Tijana…
Al’ pamtim tek u prolazu užurbani curetak
u pratnji ponosne majke sa velikim violončelom…
– Ćao Miro! Pa ona svira!
I dalje nastavljam svoj put… Eh, ko bi mislio…
Nismo više isti.
I znam – nije bez smisla!
I znam – te oči, taj osmeh, taj glas,
taj lik lepotom predodređen za večnost…
Znam – sad tamo na nebu… Znam!
A opet…
Eh, da sam te bar upoznala, Tijana…
Ostaje žal…
Što moramo da rastemo kroz bol?!
Tu je smisao…
Nismo više isti…

(pesma Tijani Jurić)

Dragana Albijanić
28.12.2014.

********

CVJETOVÂ ĆUTNJA

(akrostih)

Тek pupoljak zapupio jutrom
i latica svojih raskrilio
јulsko suncekaplje rose mije
а noć ćutna sluta svoga krije
nebran cvjete, ubran pređe roka
ista zemlja nanovo te kopa

Јasan šapat vjetru d ate vrati
u dlan tvoje lice da prikrije
rizom neba d ate obavije
iskro moja, okom iskapana
ćuti, cvjete,zamiriši nama

mnogonamučenom čedu Božijem
Tijani Jurić (1999-2014)

Lazar Đačić
08.08.2014.

********

Od kad te nema srce mi se ledi, teško je živeti sa činjenicom šta se dogodilo tebi…
Bila si mlada i počela da ostvaruješ svoje snove, ali taj đavo te je prekinuo u tome…
Dani su dugi, oblaci crni, svako veče se pitam, zašto se to desilo nedužnoj srni?!
Sestra te sanja i čeka da li ćeš odnekud doći, a onda je opet ona misao tu,
zna i ona šta se to desilo one kobne noći…
Tužna su lica tvoga oca i tvoje majke, znam da to ne želiš da vidiš,
ali roditelji za decu žele život iz bajke…
Reke suza za tobom Anđele teku, nema utešnih reči više ni za baku, ni za deku…
Celom društvu tvoj osmeh nedostaje, taj glas slavuja… te oči pune sreće…
Zašto Bože, ona je bila samo jedno malo nedužno dete…

Nepoznat autor

********

Još jedno jutro sviće, još jednom kriješ lice
Tog 26.07. pošla si niz ulice.
Čovek u crnom te je pratio
I nikad te više kući nije vratio
Odjednom,
Svi se trude
Srbiju bude
Bila si mlada i lepa, puna života, puna snova, puna vere
Al‘ je neko za tebe imao druge planove iz više sfere.
Kad si se najmanje nadala,
On je prišao,
Ti si stradala
U mukama, bolu i suzama.
Majka kući jeca dok preklinje Boga da te vrati njenim rukama.
Sad drugi kunu i pitaju je l’ bilo vredno.
Je l’ bilo vredno? Pitaj majku koja je izgubila svoje čedo,
Al’ nemoj da se bojiš,
U nama ti postojiš,
On sve će platiti,
Samo se ti nećeš vratiti.

Daniel Savić

********

Nebo nad Bajmokom osipa zvezde
sa tvoje kose
Anđele snova nedosanjanih,
Ptičice bela kojoj svici pevaju
Šum vetra i tuga polja zelenih,

Oprosti što svetom monstrumi hode,
što crne im duše u nebo vode.
Mnoga nedozrela devojačka leta

A pravda, iako slepa
Tebi venac kuje

Tijana dušo,
I nebo palo nad Bajmok
Tvoje osmehe dečije oplakuje!

Crno je doba u kojem zveri
Pijane s tamom savez kuju.
U kojem izvore čiste
Prljavštinom truju
Nečisti kleti. . .

Kole Kosta

********

Ti nemaš duše, čovječe bijedni,
stihovi ovi tebi su bezvrijedni.
Ne znače ništa tebi suze
onih kojima život uze.
Ne čuješ jecaje bolnih ljudi,
kojima umjesto Boga sudiš.
Umjesto Njemu, tebi se mole
da im vratiš sve što vole.
Ima li zrna u tebi dobrote,
kad tako otimaš ljudske živote?
Ko te rodio, ko te othranio?
Da srce imaš ko je zabranio?
Dođe li ti san na oči
kad ostaneš sam u noći?
Imaš li nekoga koga voliš,
imaš li svetinju kojoj se moliš?
Tako ti Boga ili Alaha,
neka te dotakne molitva svaka.
Neka te stignu gorke suze
onih kojima najdraže uze.
Čovječe tužni, čovječe sivi,
ostavi mladost, neka živi!
Ugasi plamen zlobe u sebi,
ovom pjesmom molim se tebi. Neka te dotaknu svete suze
onih kojima radost uze.
Vrati je i vrati srce sebi,
ovom pjesmom molim se tebi.

Miljana Stević

********

Pa pogledaj je!
Šta je kriva, reci Bože! Krv se
sledila ispod kože. Kako preći preko
ovoga, zar ima kazna od Boga?
Velika je u srcu tuga, neće nikad zagrliti ni
brata ni druga. A ni mamu da poljubi,
jer je krvnik ubi.
Jedna mlada duša spava i sa
anđelima druguje. Dok jedna majka, u
samoći oplakuje. Ovo neko mora da
plati i da mu se sudi pošteno.
Zar neko može da vrati? Jedno dete
ubijeno. Ne smemo zaboraviti ovo,
setimo se ljutih rana.
Neka odjekne daleko,
jedno ime TIJANA!

Nepoznat autor

********

Ja ne znam kako da zaustavim suze,
Uvek je tako, reci mi zašto, Bože,
Zašto taj prokletnik dušu joj uze,
S kojim pravom, kako neko može
Da povredi to predivno lice,
Zar nije čuo njen vrisak dok moli,
On nešto je mnogo gore od ubice,
Nju je mučio, ali sve nas boli.
I sad u raju nek’ mirna bude,
Među oblake nek’ nađe skrovište,
I svaka je kazna za takve ljude,
Al’ on nije čovek, on je čudoviste.
Koračaj tiho po stazama duge,
Obrati nam se kad vetar duva,
Nek‘ za tebe nestane svaki tren tuge,
Jer svaki te građanin u srcu čuva.
I ne boj se, mila, sad Bog te štiti,
Tvoje će oči sijati nad nama,
I niko te neće zaboraviti,
Uz anđele nikad nećeš biti sama.
A ja još čujem svaki tvoj bolni vrisak,
I k’o da vidim tvoje oči uplakane,
Kad krenem da jecam, osetim blag stisak,
Kao da si tu, sa moje druge strane.
Ali mi se vraćaju strašne slike crne,
I bol me obara, razmišljam o svemu,
13 dana u tišini srce k’o da trne,
I sad k’o da mač je zaboden u njemu.
Iskreno sam htela da se kući vratiš,
Molila se Bogu, al’ bilo je kasno,
Mislio je narod, prestaćeš da patiš,
Al’ kad vesti stigoše, sve postade jasno.
Kako sada majci da obajsne da će
Sahranu spremati svojoj miloj kćeri,
Recimo joj šta god, ali uvek znaće
Tijana bi živela, da nije te zveri.
Kako sada otac svoju bol da smiri
Njegovo se dete više ne vraća kući,
Srbijom se bolest monstruma još širi,
Kako srce smiriti, od žalosti će pući.
Verujem u drugi svet, verujem u raj,
Verujem da Bog sad čuva je i štiti,
Verujem, za anđela ne postoji kraj,
Tijana će zauvek među nama biti.

Nepoznat autor

********

Pesma o Tijani

Ceo život bio je pred tobom, ti si bila mala,
Ubio te psihopata, ubila te budala.
Ne znam kako on može mirno da spava,
Kada devojčicu koju je ubio policija iz zemlje iskopava.
Roditelji plaču, njihova ćerka u raju počiva,
Njihova tuga je sada neizlečiva.
Više nema njihovog anđela, nema više Tijane,
Razigrane, pametne, devojčice malene.
Anđele naš, počivaj u miru ti,
Mi ćemo te osvetiti.
Taj gad neće proći tako lako,
Biće on kažnjen svakako.
Ili će ubijen biti,
Ili će ga na najgore muke staviti.
Ali to neće dovoljno biti,
Tvoja smrt se ni njegovim životom ne može platiti.
Anđele, mirno spavaj ti,
Nikada te tvoji Srbi neće zaboraviti!

Jelena Jo

********

Danima sam tražila način da te tvojima vratim,
ko te je uzeo brzo da shvatim…
Mislila uvek da jesi živa,
ko bi ti uzeo život – nisi ni za šta kriva.

Molila sam se nebu da nam te vrati,
Majka ti plače, otac ti pati,
a seka tvoja, samo te doziva,
„dođi mi, Tićo“, ona te poziva.

13 smo te dana tražili mila,
kroz priče shvatili kakva si bila,
i samo sam čekala taj dan,
kad cu moći da te upoznam…

Trinaeste večeri srce se slomilo,
za tebe se sve te dane molilo,
kad čula sam da više nisi živa,
nebu sam povikala „Bože, ona nikom nije kriva“…

Suze su pale niz obraz moj,
prerano se ugasio život tvoj…
Uzet je nasilno od strane ubice…
Cela mu Evropa sad mržnjom kliče…

Proklinjemo skota, koji glumio je Boga,
proklinjemo monstruma, bolesnika toga,
što uzeo je život princezi sveta…
Voli te, Tićo, cela planeta.

Malena – NIKAD TE NEĆEMO ZABORAVITI!

Dragana Maksimović

********

TAJO MOJ….

Novo jutro…
Sunčevi zraci, teški kao olovo,
Kidaju moj najlepši san…
Tek začuh poznati glas Anđela…
„Ustani Tajo, makar i na silu,
Ustaj, jer novi je svanuo dan…
Ustani Tajo, poslušaj svoje čedo…
Poslušaj svoju najlepšu vilu…
Ja sada idem, najnežnijim poljupcem,
Probuditi Majčicu moju milu…“
Hleb…Svetinja kažu…
Žvaćem, al’ progutati ne mogu…
Jadi, mili moj druže, tuga pregolema…
Šta sam skrivio Dragome Bogu!?
Tek, osetih na licu, dobro poznate prstiće..
Tek, začuh glasić kao najnežniju svilu…
„Jedi Tajo, jedi Prinče, Kralju moj…
Jedi i za majčicu moju milu…
Vrati se na časak snago moja, heroju moj…
U detinjstvo moje bezbrižno, drago, milo…
Koliko je samo zalogaja,
Za Tvoju i Majčicinu ljubav bilo…“
Veče… Ne mogu više…
Raspadam se na hiljadu komada…
Duša krvari, neka me i uzme dragi Bog…
Ne želim dalje, ne želim novo sutra…
Ne želim bez Anđeoskog lica tvog…
Tek, osetih miris…
Kao posle najnežnije letnje kiše…
Nasmeših se… Oh, Bože…
Pa to moje Čedo pokraj mene diše…
„Tajo moj mili, moli te tvoja duša…
Moli te zenica oka tvog…
Prepusti brige nekome drugom,
Neka ih pričuva Dobri Bog…
Prepusti Njemu na kratko,
Sve svoje brige, sve svoje muke…
Zatvori teške, umorne oči…
Sklopi klonule, drhtave ruke…“
„Probudi se Tajo i sutra…
I svakog novog jutra…
Dokle god je toplog Sunca …
Dokle god je ptica visoko u letu…
Dokle god je trave mekane, zelene…
Čuvacu Vas u ovome bezdušnome svetu…
Tijana Jurić!

Nepoznat autor
30.12.2014. godine

********