Potresna ispovest Rose Lazović o najstrašnijem iskustvu koje je doživela u detinjstvu, pretočeno je i na stranice knjige. Ako se zlo prećutkuje, ne znači da ga neće biti. Naprotiv, time ćemo samo ohrabriti nasilnike i nagnati ih da budu još svirepiji i brutalniji, uverena je autorica knjige.
Piše: Vlada Arsić

„Bio je drugi jun 1975. godine. Imala sam 12 godina, dovršavala šesti razred, ali tog dana nisam otišla u školu. Morala sam da čuvam sestru koja je imala samo četiri godine. Roditelji su otišli u nadnicu. Bio je topao i sunčan dan. Nije mi bilo čudno kada sam začula škripu naše kapije i glas komšije. Ništa mi nije bilo čudno ni kada je zatražio čašu vode, te uđoh u kuću da mu donesem. Dok sam iz kofe uzimala vodu, začuh zatvaranje ulaznih vrata na kući. Nisam stigla ni da se okrenem i pogledam, a on je već bio iza mojih leđa. Tog trenutka sam shvatila šta namerava. Bilo je prekasno! Našla sam se u kandžama zveri“.

Prošlo je više od četiri decenije od najstrašnijeg događaja u životu Rose Lazović iz Kraljeva, zločina koji joj je obeležio detinjstvo i zauvek joj se utkao u svest. Toliko je otprilike trajalo i potiskivanje, želja da se zaboravi, sve dok jedna druga, još strašnija vest nije sve preokrenula. Bilo je to krajem jula, 2014. godine, kada je u Bajmoku oteta i ubijena jedna devojčica.

– Sudbina male Tijana me je strahovito pogodila – priseća se Rosa jednog od najstrašnijih zločina koji je zaprepastio i zatekao javnost u Srbiji.
– Shvatila sam da zlo vreba svuda oko nas i da bi svačije dete moglo da postane žrtva zlikovaca. Ako ne reagujemo, ako ćutimo i sramimo se dela za koje smo najmanje krivi, samo ćemo ih ohrabriti da budu još svirepiji i brutalniji.

I tako je nastala knjiga „U kandžama zveri“, potresna ispovest devojčice koja je odrasla preko noći i postala žrtva zločina, nepravde, nerazumevanja i straha, nepravde i nesavršenosti zakona i pravosuđa.

– Čovek koji je pokušao da me siluje više nije među živima i ne želim da mu pominjem ime – priča Rosa. – Ne zbog njega već zbog njegovih potomaka koji su, takođe, bili žrtve njegovog bezumlja. Ono što me je zateklo bile su reakcije okoline. Živela sam na selu, u patrijahalnoj sredini gde se ovakve stvari ne događaju. A kada se i dogode, svi okreću glavu, ćute, gledaju da se nekom ne zamere… Nisam sigurna da li sam bila poslednja žrtva ovog nasilnika, ali pouzdano znam da nisam bila prva. U selu su svi znali ko je i kakav je, ali niko nije reagovao. Odlučila sam da se borim do kraja, zbog sebe, svojih sestara i roditelja, zbog svih drugih koje bi pokušao da siluje.

Iako je bila dete, iako joj je pretio da će je zaklati ako bilo kome kaže, Rosa nije odustala. Odmah je rekla roditeljima, na njeno insistiranje slučaj je prijavljen miliciji i započelo je suđenje. Jedan mukotrpan proces dokazivanja, ponižavanja, javnog iznošenja sramotnih detalja, na desetine puta ponovljena priča.

– Svoj naum nije uspeo da sprovede do kraja, spasilo me kuče, jedino koje je čulo moje vapaje i pozive za pomoć – priseća se Rosa. – Samim tim nije bilo ni dokaza obljube, nije bilo ni svedoka… Srećom, poveravali su mojim suzama i bolu, a ne lažnim svedocima koji su pokušali da mu pruže alibi. Srećom, sve je to palo na Sudu i nasilnik je osuđen na tri godine zatvora.

Trebalo je da to bude epilog ove mučne priče, ali nije. Najgore je tek sledilo. Trebalo je izdržati poglede komšija, školskih drugova, učitelja i komšija. Trebalo je prevladati osećaj da si nečim obeležen, a da nisi ničim to zaslužio. Najcrnje, kada je nasilni komšija izašao iz zatvora, agonija je dobila novo lice. Počelo je proganjanje, u prepunom autobusu bi se progurao do iza njenih leđa, dahtao joj je za vrat, presretao ju je pri povratku iz škole… Nažalost, u našem zakonodavstvu, proganjanje i uznemiravanje je tek godinama kasnije prepoznato kao krivično delo.

– Bojala sam se, naravno, ali bilo je i drugih posledica – priznaje naša sagovornica. – Godinama potom sam imala odbojan stav i strah od svakog muškarca, čak i rođenog oca. Verovala sam da se nikada neću udati, imati porodicu, decu… Kasnije, kada sam konačno stekla poverenje u momka koji je zaista to i opravdao, kada se rodila iskrena ljubav među nama, zasnovala sam porodicu. Kada su deca došla na svet, pribojavala sam se da oni ne čuju od nekog drugog da im je majka bila žrtva nasilja kao dete, a nisam imala hrabrosti da im to sama kažem. A onda su oni pronašli moje rukopise koji su više od 20 godina stajali , pročitali su ih i ćutali. Ćerka je bila ta koja me je ohrabrila da nemam čega da se stidim, jer sam iz svega izašla kao dvostruki pobednik, uspela sam da se izborim sa nasilnikom i uspela sam da se izborim za pravdu na Sudu. Rekla mi je da treba da dovršim knjigu i na taj način ohrabrim i decu i roditelje da o nasilju ne treba ćutati već se boriti protiv tog velikog zla.

To ju je nagnalo da svoje strašno iskustvo pretoči u korice knjige, kao svedočanstvo i opomenu da se više nikom ne dogodi. „U kandžama zveri“ je potresno svedočanstvo, dramski narativ sačinjen od emotivnih doživljaja, štivo pisano na iskren i pitak način koje će vas, neretko, nagnati i na suze. Namenjeno je deci, ženama, ponajviše roditeljima. Da se nikada ne opuste, da nikada ne zaborave.

– Moja poruka deci je da uvek budu otvorena prema roditeljima, da pričaju s njima o svemu i da ne prećutkuju čak ni kada je reč o sitnicama koje ih uznemiravaju – kaže Rosa.
– Savetujem ih da nikada ne otvaraju vrata nepoznatima, naročito kada su sami u kući, ali i to da niko ne zaslužuje bezrezervno poverenje, bez obzira da li je reč o rođacima, komšijama, kućnim prijateljima ili nastavnicima. S druge strane, apelujem na roditelje da izgrade odnos poverenja sa svojom decom, da ih nauče da ništa ne prećutkuju, da poštuju svoja osećanja i ne pristaju na bilo šta što bi moglo da ih povredi ili uplaši. Ne smeju olako da prelaze preko problema svoje dece, jer kada se zlo dogodi najčešće je kasno, ništa više ne može da se promeni, a posledice traju dugo, neretko i čitav život.