Proveo sam sate nad ovom virtuelnom hartijom, razmišljajući kako da napišem ono što želim da kažem, a da ne budem pogrešno shvaćen.

Siguran sam da govorim u ime svih onih koji su aktivno učestvovali i učestvuju u ovome čime se bavi ovaj portal kada kažem da nam je svima postavljano pitanje: „Čemu sve to?“. Postavljaju ga prijatelji, u najboljoj nameri. Postavljaju ga i oni drugi, iz njima znanih razloga. Jedini način na koji ja mogu dati odgovor na to pitanje nalazi se u ovom tekstu.

Tog 26. jula ujutru javili su mi da je Tijana nestala. Prvo nisam bio svestan šta se dešava – tu činjenicu je u početku um odbijao da protumači. Oko pola sata nakon sestrinog poziva, život staje. Zamenjuje ga agonija koju ne znam da opišem – nisam dovoljno vešt sa rečima.

Sve je postalo nebitno – ljudi oko mene, posao, obaveze, hrana, voda, san… Ono što je ispunjavalo svaki momenat postojanja od tog trenutka bile su nekontrolisane misli: gde se nalazi? S kim je? Da li je živa? Mora biti živa! Moram verovati da je živa i da je dobro! Da li se plaši? Uplašena je, ali sve će biti u redu! Da li je povređena? Da li je negde pala i ne može da dozove pomoć? Da li je gladna? Živa je – sigurno je živa. Možda je povređena, ali ja znam da je živa! Kako da joj pomognem? Gde da je tražim? Ubio bih za nju. Umro bih za nju. Kome da ponudim svoj život za njen? Koga da zovem? Kome da pretim? Koga da preklinjem? Kojem Bogu da se molim? Kome dušu da prodam? Živa je, mora biti živa…ovako je izgledao svaki trenutak od tog momenta do stravične vesti. Ovako je izgledao svaki trenutak svakoga ko je Tijanu poznavao.

Zvao sam sve prijatelje i poznanike kojih sam se setio, a koji su mogli na neki način da pomognu u potrazi. Slao mejlove, molio ljude da podele njenu sliku, molio sam se, pogađao se sa Bogom: vrati nam je i biću bolji čovek, obećavam! Pružaću više drugima, ostaviću cigarete, alkohol, neću psovati…Radio sam sve ono što nemoćan čovek radi da bi slagao sebe da nešto može promeniti, da nije potpuno i stravično bespomoćan.

Objektivan sam – dragi ljudi su mi dragi i pored svih mana koje poseduju, ali njihove mane vidim i svestan sam ih. Za Tijanu želim da kažem sledeće: ona je bila dete kakvo ne odrasta u ovakvom svetu. Ona je bila biće suviše dobro za ovaj svet. To dete ovaj svet nije zaslužio. Ovako sam je posmatrao dok je bila živa, ovako je i sada vidim.

U jednom razgovoru sa bratom, mislim da ju je on najbolje opisao. Rekao je: „Znaš kakvi smo nas dvojica – imamo puno ljudi oko sebe ali mi tražimo njihovu pažnju, kao da govorimo: „Evo me, vidite me, volite me!“. A ona – ona je stalno bila okružena ljudima koji je vole, a nije ni najmanje bila nametljiva. Jednostavno, svojim bićem se ljudima uvlačila pod kožu čim bi je upoznali.“

Za malo stvari u životu mogu reći da su me iskreno usrećile. Međutim, kada bismo se o Đurđevdanu okupili u kući moje tetke i kada bismo tokom slavlja zapevali – to su ti retki, dragoceni trenuci u kojima sam bio iskreno, čisto srećan. To je nešto što morate doživeti da biste shvatili. Njen i Saškin glas u duetu mi i dalje odzvanjaju u glavi kada pokušavam da se setim tog osećaja nepatvorene sreće – osećaja koji je zauvek izgubljen i samim tim neprocenjiv. Imala je glas koji nosi u sebi emocije mnogo zrelije osobe, glas osobe koja oseti svaki ton koji stvori. Živela je muziku.

Moj svet je razoren onog trenutka kada sam čuo reči: „Našli su je…nije živa“. Sve u šta sam verovao – u neku kosmičku pravdu, karmu, Višu Silu…kako god to nazvali – sve se u tom trenutku rasprslo i izgubilo svaki smisao. Ne sećam se stvari koje sam izgovorio, ne sećam se šta su moji prijatelji govorili i radili, ne znam šta se oko mene dešavalo – sećam se samo tog osećaja iskonskog očaja, nemoći, besa i praznine. Ono što sam bio do tog trenutka više ne postoji. Sastavljam svoj svet komad po komad već mesecima, a znam da ga nikada više neću u potpunosti sklopiti.

Smatrao sam svoj život, svoje postojanje u ovom svetu vrednim, želeo da živim i da se razvijam jer sam smatrao da vredim, ali ni najmanje ne preterujem kada ovo kažem – za nju bih u svakom trenutku umro, a da ne trepnem – bez ijednog trena dvoumljenja, jer moje postojanje je nebitno naspram njenog. Ne preterujem kada kažem da bi svako iz naše familije za to dete u trenu, bez dvoumljenja dao svoj život – eto, takva je Tijana bila i toliko nam je svima značila. Ovo nije hvalospev detetu kojeg više nema – ovo je sušta istina bez imalo ulepšavanja.

Kada ostaneš bez nekoga za koga bi umro, život na neko vreme izgubi svaku vrednost. Kada neko do koga ti je toliko stalo strada na tako besmislen način, moraš stvoriti neki smisao u tom stradanju da bi mogao nekako podneti ono što se desilo. Tijanina porodica, familija i prijatelji – mi želimo da damo smisao njenom stradanju tako što ćemo spasiti drugu decu i njihove porodice, familije i prijatelje od ovakve sudbine. Zato Tijanin sajt, zato Tijanin zakon, zato sve ovo.

Za kraj, daću sebi još toliko slobode da poručim: volite svoje bližnje i pokazujte im to svakog dana – naučite iz ovoga da vremena za ljubav uvek morate naći jer ga nikada neće biti dovoljno.

Goran Bogunović