Autor: doc dr Jovana Škorić
Načini na koje je maloletnička delinkvencija definisana i percipirana vremenom su se menjali i evoluirali. Problem pri razumevanju ovog koncepta jeste činjenica da ne postoji univerzalno prihvaćena definicija maloletničke delinkvencije, nego su one različite u odnosu na teoretičare iz različitih nauka i/ili disciplina, ali i perspektiva. Obično se pod ovim konceptom podrazumeva kršenje društvenih normi od strane maloletnika (najčešće se misli na osobe mlađe od 18 godina) za koje su zakonom predviđene kazne. Šira definicija maloletničke delinkvenije uključuje i tzv. statusne prestupe, odnosno prekršaje i tu se pre svega misli na bežanje od kuće, neodlaženje u školu, odbijanje poslušnosti roditeljima, konzumiranje alkohola, promiskuitet i sl. Ove aktivnosti, uprkos tome što su društveno neprihvatljive, ne moraju nužno da podležu sankcijama, ali su zabranjene zbog uzrasta počinioca.
Može se reći da je briga za dobrobit maloletnika nov(iji) fenomen u istoriji civilizacije. Deca i mladi nisu uvek bili toliko cenjeni, štaviše, sve do srednjeg veka nije se pravila velika razlika između dece i robova. I jedni i drugi su smatrani “trgovinom” ili imovinom prema kojoj je glava porodice mogla da se odnosi na bilo koji način koji je smatrala prikladnim. Istovremeno, rani stavovi prema deci ogledali su se u zakonskim kodeksima koji su često predviđali veoma oštre kazne za njihova “nedolična” ponašanja, odnosno po tim zakonima deca su mogla da budu odgovorna za krivična dela. Različite literature pokazuju brojne prikaze dece koja su osuđivana pa čak i pogubljena. Kriminolozi su nedavno pokušali da objasne “izum” maloletničke delinkvencije – to jest, zašto su društvo i zakon počeli da posmatraju i tretiraju maloletnike drugačije od odraslih počinioca krivičnih dela u poslednjih 100 do 200 godina. Prostor nas sprečava da damo potpun odgovor na ovo pitanje, ali ćemo opisati ključne karakteristike odgovora koji je proizašao iz različitih istraživanja. Deo odgovora odnosi se na našu promenu koncepcije deteta, pogledi ljudi na decu počeli su da se menjaju 1500-ih i 1600-ih, u ovom period na decu počinje da se gleda kao na jedinke koje nisu dostigle potpunu zrelost i zavisne su od nas odraslih. Pored promene paradigme i novog pogleda na decu, važne su bile i velike društvene promene i reforme tokom 1800-ih i ranih 1900-ih, posebno se tu razmatra porast urbanih i siromašnih naselja. Ukratko, važno je zapamtiti da nismo uvek gledali i tretirali maloletnika drugačije u odnosu na odrasle počinioce krivičnih dela, ali i da je maloletnička delinkvencije društveni izum – iako postoje važne razlike u načinu na koji su maloletnici iz različitih rodnih i rasnih grupa bili posmatrani i tretirani.
Danas društva najčešće imaju specijalan skup zakona koji se primenjuju samo na maloletnike, kako bi se lakše regulisao njihov život. Zato postoje posebni sudovi za maloletnike, koji više pažnje posvećuju rehabilitaciji nego kažnjavanju u odnosu na sudove za odrasle. Postoje i posebni korektivni programi za maloletnike, koji se fokusiraju više na rehabilitaciju nego na kažnjavanje, makar u teoriji.
Kada se govori o etiologiji maloletničke delinkvencije, važno je naglasiti da ne postoji prototip “prestupnika”, odnosno delinkventno ponašanje se javlja u svim tipovima porodica, kako u urbanim sredinama, tako i u ruralnim zajednicama. Dakle, pogrešno je pretpostaviti da postoji “tipični delinkvent” jer postoje velike različitosti među maloletnicima koji (po)čine delinkventna ili krivična dela. Moglo bi se reći da su u nekim trenucima svog života skoro sva deca činila neka dela koja bi se mogla nazvati delinkventnim. Sa druge strane, utvrđivanje uzroka delinkventnog ponašnja veoma je komplikovano i teško je proveriti da li će određena karakteristika ili faktor (uvek) dovesti do krivičnog dela maloletnika. Iz tog razloga važno je naglasiti da se tu priča o faktorima rizika, a ne o uzročno-posledičnim vezama. Na primer, ne postaju sva siromašna deca delinkventi, ali siromaštvo može da igra značajnu ulogu u životima maloletnika koji se bave kriminalnim radnjama. Ili na primer, nije svako dete koje raste u nerazvojnoj sredini budući delinkvent. Naime, teorije ljudskog ponašanja možemo da podelimo u otprilike tri kategorije – sociološke, psihološke i biološke. Najkraće rečeno, sociološke teorije ističu ulogu društvenih struktura i društvenog okruženja u etiologiji maloletničke delinkvencije. Sa druge strane, psihološke teorije više se fokusiraju na ono što se dešava na individualnom nivou, odnosno kako rana iskustva u porodici doprinose razvoju neprihvatljivih obrazaca ponašanja i kasnije antisocijalnih osobina ličnosti. Uopšteno govoreći, psiholozi gledaju na delinkventno ponašanje kao na simptom dubljih psiholoških problema za koje smatraju da potiču iz pogrešnih razvojnih procesa. Naposletku, biološke teorije delinkvencije ispituju vezu između neprihvatljivih obrazaca ponašanja i nasleđenih genetskih osobina, pri čemu je osnovna pretpostavka da delinkvencija ima biološku osnovu.
Novi(ji) pristupi naglašavaju da je ponašanje, uključujući i antisocijalno i delinkventno ponašanje, rezultat složene interakcije bioloških i genetskih faktora i faktora sredine, počev od fetalnog razvoja. Dakle, jasno je da geni utiču na biološki razvoj, ali nema biološkog razvoja bez uticaja životne sredine. Ukoliko se vratimo na priču o faktorima rizika, važno je naglasiti da što više faktora rizika dete ili adolescent doživljava, to je veći rizik za delinkventno ponašanje. Takođe, različiti faktori rizika i različiti ishodi mogu biti izraženiji u nekim fazama razvoja deteta i adolescenata nego u nekim drugim. Na kraju, iako faktori rizika mogu da identifikuju grupe adolescenata čije su verovatnoće da počine krivična dela veće od prosečnih, ipak oni nisu u stanju da identifikuju određene pojedince koji će (nužno) postati prestupnici. Imajući to u vidu, potrebna su dalja naučna istraživanja u ovom domenu, posebno u kontekstu zaštitnih faktora koji mogu da preveniraju kasnija delinkventna ponašanja. Štaviše, razumevanje rane pojave (i rano reagovanje) različitih problematičnih ponašanja može pomoći u kreiranju rani(ji)h i efikasnih intervencija za prevenciju maloletničke delinkvencije.
Reference za dalja čitanja:
David, B. (2006). Delinquency, development and social policy: London: Yale University Press.
McCord, J. Widom, C. S. & Crowell, N.A. (2001). Juvenile crime juvenile justice. Washington: National academy PRESS.
Murrell, E. M. & Lester, D. (1981). Introduction to juvenile delinquency. New York: MACMILLAN PUBLISHING CO.
Shoemaker, D. J. (2018). Theories of delinquency: An examination of explanations of delinquent behavior. Oxford: University Press.
